Галијашевић: Муслимани су постали Бошњаци да удовоље Западу као конструктору и државности БиХ и бошњаштва

МУСЛИМАНСКА НАЦИЈА ЈЕ НАСТАЛА У ТИТОВОМ ИДЕОЛОШКОМ СИСТЕМУ АТЕИЗМА

Без агитације ни за Бошњаштво није могло: Ја сам

Бошњак, Вјера ми је Ислам, Језик ми је босански

* Одређене елите, посебно писци, попут групе која се везује за “Бехар”, изјашњавали су се (у 19. вијеку) као Хрвати, други, окупљени око “Гајрета”, били су ближи српском националном покрету. Трећи, пак, попут интелектуалаца који су писали и објављивали у “Бисеру”, сматрали су да Бошњаци треба да се прикључе ширем, наднационалном покрету панисламизма. И да им поред Ислама, други идентитет не треба

* Промјена имена из 1993. године (Муслимани у Бошњаци) направљена је да се “удовољи Западу”, који је тада постао не само највећи него и једини могући пријатељ опстанка државе БиХ и самих Бошњака. Политика “извањског конституисања” идентитета наставила се, само сад у новом облику. Социјалистичка Југославија била је родно мјесто “муслиманства”, а потреба да се задовољи Запад и тиме опстане и осигура међународно призната државност БиХ – родно мјесто “бошњаштва”

* У доба кад нису били потицани да буду муслимани (него су владале секуларне вриједности) босански Муслимани названи су Муслиманима, а у доба кад је дошло до обнове религиозности и вјерске радикализације, па и осамостаљене улоге Исламске заједнице у обликовању њихова националног идентитета – њихова им елита “забрањује” да се називају Муслиманима и инсистира на националном имену – Бошњаци

* Није тешко погодити зашто су муслимани/Муслимани/Бошњаци изабрали баш име Бошњаци, а није тешко ни у називу језика који су одабрали (босански) препознати њихову тежњу ка унитарној БиХ, у којој би владали и представљали државу Босну и Херцеговину те кроз овако именован језик, као босански, експлицитно они представљали идентитет земље                 

* Није тачно да се језик у Босни у Средњем веку и у време турско звао бошњачким језиком. У уговорима босанских господара с Дубровчанима, наводило се да је уговор писан у четири примјерка – два на српском и два на латинском језику

__________________________________________________________

         Аутор: Џевад ГАЛИЈАШЕВИЋ

         ИДЕЈА “муслиманске нације”, каквим год конотацијама била означена, представља појаву везану за раздобље социјалистичког политичког система у Босни и Херцеговини, што значи да је у том периоду настала и своју функцију завршила, окончањем непосредно након краха тог поретка у крвавом међунационалном рату.

         Подјеле и разумјевање властите етничке групе као нације у овој етничкој заједници, видљиве су и крајем 19. вијека, након Аустро-Угарске окупације те у периоду пред Први свјетски рат.

         Одређене елите, посебно писци, попут групе која се везује за “Бехар”, изјашњавали су се као Хрвати, други, окупљени око “Гајрета”, били су ближи српском националном покрету. Трећи, пак, попут интелектуалаца који су писали и објављивали у “Бисеру”, сматрали су да Бошњаци треба да се прикључе ширем, наднационалном покрету панисламизма. И да им поред Ислама, други идентитет не треба.

         Међутим, чак и површан осврт на историјску и културну конструкцију националног идентитета у часописима Бехар, Гајрет и Бисер показује да је национални идентитет схваћен доста површно, тачније да је формулисан више као политичко опредјељење него као унапријед дати, јасно дефинисани, разумљив и фиксиран специфични идентитет народне заједнице, како су себе схватали и промовисали српски и хрватски национални покрети.

         Док се права дебата, на страницама бошњачких часописа, фокусирала на врједности ислама и његову компатибилност са друштвеном модернизацијом, национална идентификација (Србин или Хрват) била је, чини се, више питање политичког опредјељења.

         Све дилеме око разумијевања властитог колективног идентитета остале су неразјашњене и средином XX вијека, када су одлуком партијских форума, комунисти одлучили да у формалном смислу, одреде име новог националног субјективитета а да суштински садржај и његово дефинисање, препусте времену и политичким приликама.

         Раскорак између става комунистичких елита и популације (и туторски однос елита према популацији), те екстремна фрагментација унутар исте етничке заједнице, одлично илуструје изјава Хасана Грапчановића, једног од истакнутијих социјалистичких политичара, шефова Службе државне безбједности, у интервјуу датог Слободној Босни, непосредно по окончању рата, 22. марта 1996. Том приликом Грапчановић подсјећа да су се многи истакнути босански интелектуалци “муслиманског поријекла” прије пописа становништва 1971. декларисали као Срби и Хрвати и да су увођење нове нације видјели као притисак власти у односу на властити идентитет.

         Међу њима су били и Меша Селимовић (Србин) и Мак Диздар (Хрват). Ево како је ново име (Муслиман) промовисано и како је то “ријешено”:

         „Ми, рецимо“, каже Грапчановић, „држимо у једном граду предавање у којем муслиманском народу објашњавамо да не треба имати страха да се на попису изјасне као Муслимани, а одмах иза нас долази књижевник Алија Наметак да поништи све што смо рекли и објасни да Муслимани не постоје већ да су то Хрвати исламске вјероисповијести. Али, ми смо били власт, па ја зовем Наметка да му најприје објасним ствар, а онда му мало припријетим да ћу објавити све што знам, а знам доста о његовом држању у студентским данима у Загребу прије Другог свјетског рата када је био укључен у актуални политички тренд у Хрватској. Ту се он препадне и обећа да више неће оспоравати партијску политику гледе Муслимана“.

         Тако је, уведено име Муслиман – што заједничком агитацијом комуниста и вјерских вођа, а што силом и пријетњама. Да не би било неспоразума, на мање-више сличан начин, комунистичка, партијска елита је “увјеравала” грађане и у све остало.

         На примјер у нужност и исправност подјеле земље на шест република и двије покрајине, или у изнимну важност и “непогрешивост” сваког новог устава и сл. Многи који би се супротставили “линији” коју је утврдила Партија и њена елита, нарочито у првим поратним годинама, били би онемогућени да наставе дискусију, а кад се тема односила на национално питање, постојала је опасност да буду проглашени националистима сепаратистичког или унитаристичког типа.

         Тај цитат је важно запамтити јер он показује механизам који се, једним дијелом, и касније поновио – кад су истакнути бошњачки интелектуалци, вјерске вође и политички врх Странке демократске акције одлучили, усред рата, без референдума и упркос значајним отпорима у неким интелектуалним круговима, увести ново национално име за Муслимане – Бошњаци.

         Промјена имена нације резултат је рата, вањских околности, као и политичке опортуности – и то у односу на план (Овен-Столтенбергов) који је, заправо, пропао, тј. никад се није остварио.

         Промјену имена из 1993. године посебно теба повезати с потребом, да се “удовољи Западу”, који је тада постао не само највећи него и једини могући пријатељ опстанка државе Босне и Херцеговине али и самих Бошњака. Прихватањем новог имена Бошњаци су се хтјели легитимисати пред том извањском силом, која је постала главни конструктор државе и самог бошњаштва. Политика “извањског конституисања” идентитета наставила се, само сад у новом облику. Социјалистичка Југославија била је родно мјесто “муслиманства”, а потреба да се задовољи Запад и тиме опстане и осигура међународно призната државност Босне и Херцеговине – родно мјесто “бошњаштва”.

         Због Европе и Запада уопште, било је потребно смислити ново национално име, јер “ко у Европи нема национално име, нема ни државу”. У том контексту “напуштање муслиманске номинације сматрано је приближавањем, али и уступком Европи” (Филандра – стр. 195). Оно је, истина само маркетиншки, значило, деконфесионализирање и секуларизацију, односно “отклон од вејрског и културног дефинисања према политичком”. Ново име, наглашава, у формалном смислу, да “категорија државе, а не религије, постаје одлучујући фактор националног идентитета народа” (Филандра – стр. 196).                          

         Ради се о етничкој групи чији се идентитет у XX вјеку вишекратно реинтерпретирао. Од непризнате групе коју су на почетку XX вијека други третирали као “остале” или тек као вјерску скупину без етничке самоидентификације, Бошњаци су крај XX вијека дочекали као нација која себе више не жели (или барем друге увјерава да не жели) ни именом везати уз религијску детерминанту.

         Усред најтежег рата на постјугославенском простору, оног у Босни и Херцеговини, босански Муслимани мијењају име и постају Бошњаци. Изгледало је то као покушај реализације идеје “националирања” босанских Муслимана, тј. претварања из вјерске групе у нацију.

         То је преименовање привидно парадоксално. У доба кад нису били потицани да буду муслимани (него су владале секуларне вриједности) босански Муслимани названи су Муслиманима, а у доба кад је дошло до обнове религиозности и вјерске радикализације, па и осамостаљене улоге Исламске заједнице у обликовању њихова националног идентитета – њихова им елита “забрањује” да се називају Муслиманима и инсистира на националном имену – Бошњаци.

         Ипак је кључни разлог одлуке коју је Алија Изетбеговић донијео тада, био у чињеници, да су његови радикални исламистички ставови и покушај планирања изградње исламског друштва, исламске власти и исламске државе, те присуство разних муслиманских вјерских милиција и паравојски (са Блиског Истока, из Авганистана, чак и из шитског Ирана) дубоко компромитовали отворену подршку са Запада у њиховим матичним државама. Западна политика је одлучила да Муслимани постану Бошњаци, да дође до формалне промјене имена а да се, суштински, културни, вјерски и политички садржај, не мјења. Изетбеговић је остао радикални и корумпирани фундаменталиста а “његов народ”, својим именом, више није изазивао политичку нелагоду на Западу, као партнер коме се толерише све, ритуална одсијецања глава хришћанима, етнички мотивисани прогони, убијање властитог народа. Западни политичари су оправдали избор партнера промјеном имена. А Бошњаци су остали исти – једнако неартикулисани као нација, пуки објекат обликовања.

         Зашто су муслимани/Муслимани/Бошњаци изабрали баш име Бошњаци, није тешко погодити, а није тешко ни у називу језика који су одабрали (босански) препознати њихову тежњу ка унитарној БиХ, у којој би владали и представљали државу Босну и Херцеговину те кроз овако именован језик, као босански, експлицитно они представљали идентитет земље.                   

         Није тачно да се језик у Босни у Средњем веку и у време турско звао бошњачким језиком. У уговорима босанских господара с Дубровчанима, наводило се, да је уговор писан у четири примјерка – два на српском и два на латинском језику.

         Да је свијест о припадности муслимана српском стаблу било међу народним првацима одњеговано прије стварања Југославије, показује муслимнско­православни уговор о уређењу Босне и Херцеговине из 1902. године, којим је покушано спречавање аустријске намјере да све дошљаке у Босну и Херцеговину (странце) представи за Хрвате и да српски језик прогласи “земаљским”, или “бошњачким”.

         Зато су Глигорије Јефтановић, Војислав Шола, Алибег Фирдус и Бакирбег Тузлић унијели Члан 11: „Народни и службени језик је српски, а писмо ћирилица. Не признаје се право завичајности никоме — ко је дошао с окупацијом или после ње, па ни њиховим потомцима, макар да су у Босни рођени“.

         О идеји независности националних држава, као ни о распаду Југославије, заправо, никад није било ни слободне ни поштене расправе – она је онемогућена ратом и насиљем. Демократски легитимитет цијелог тог процеса, укључујући и референдумā о независности који су се одржавали 1991. озбиљно је упитан.

         Ипак се мора констатовати да је “муслиманска нација” први корак у конституисању ове глобалне етничке групе и као политичке категорије, не само културног или вјерског идентитета, те истовремено, и конструкција националне политике тадашњег руководства Савеза комуниста и страха од српских и хрватских националних интереса као могућег извора нове политичке организације и дистрибуције власти у земљи.[2]

         Свакако да је постојала и одређена сагласност политика и историографије на овом плану и да је она потврђена такозваним Студијским извјештајем Центра за друштвена испитивања Факултета политичких наука који је преузео улогу носиоца пројекта под насловом “Став муслимана БиХ у погледу националног опређељивања”.

         Рад на реализацији пројекта започео је 1967. године, а пројекат је завршен 1970. То су године које су биле обиљежене релевантним појавама и тенденцијама у политичком животу БиХ уопште, а посебно им је садржај чинила проблематика националне идентификације Б-Х Муслимана и државно-партијске политике према Муслиманима. Карактеристично је да је пројекат био повјерен Факултету политичких наука, који је представљао универзитетску институцију партијског руководства и да га је у цјелини финансирала држава, тј. Републички фонд за науку.

         О томе свједоче ставови из уводних напомена Студијског извјештаја:

         „Иницијатива за обраду ове теме, тј. проблема националног опређељења Муслимана дошла је истовремено са двије стране од Центра за научно-истраживачки рад Факултета политичких наука у Сарајеву те лично од професора др. Хамдије Ћемерлића. Поводом конкурса који је 1967. расписао Републички фонд за научни рад брзо је постигнут споразум.

         Обрада теме повјерена је Факултету, док је Факултет радо пристао да извршењем овог истраживачког задатка руководи професор Ћемерлић. Тим који је овом приликом образован сачињавали су поред Ћемерлића, виши предавач Факултета политичких наука Хамдија Поздерац, доцент Факултета Атиф Пуриватра, секретар Комисије за историју народа Босне и Херцеговине при Академији наука и умјетности БиХ др. Мухамед Хаџијахић и асистент Факултета Ђорђе Кочетков. У тим се накнадно укључио и декан Факултета Јоцо Марјановић“.

         Уз наведене податке потребно је објашњење да је од оснивања па током низа година Факултет политичких наука био институција о чијем се програму и научно-наставном кадру непосредно старао ЦКСКБиХ, да се у ауторском тиму налазио члан ЦКСКБиХ и његов секретар Хамдија Поздерац, који није био ангажован као аутор одређене теме, али је његова улога у реализацији Пројекта била одређена становиштем ЦКСКБиХ у креирању политике према Муслиманима у свим њеним фазама и облицима.

         Пројекат је садржавао 10 тема и двије у Додатку.

         Аутор девет важних студија био је др. Мухамед Хаџијахић, од којих је једну обрадио у сарадњи са мр. Атифом Пуриватром, док је Мустафа Имамовић био аутор накнадно додате теме о листу “Бошњак”, а мр. Атиф Пуриватра обрадио је тему: “Југославенска Муслиманска Организација (ЈМО) и националност босанско-херцеговачких Муслимана”. Уводне напомене не пружају информације о конкретном ангажману професора Хамдије Ћемерлића као и вишег предавача Хамдије Поздерца, а такође ништа није речено о раду асистента Кочеткова и декана Марјановића. Обрађена материја изложена је на 348 страница унутар којих су поједине студије добиле различит простор.

         Највише простора, преко трећине, добила је брада политике националног опредјељивања Муслимана, а најмање простора заузела је тема о бошњаштву. Важност му долази како од састава ауторског тима, тако и од тезе о националности Муслимана, која је досљедно проведена у реализованом Пројекту.

         Прилозима садржаним у Студијском извјештају др. Мухамед Хаџијахић заступао је званично политичко гледиште чији је смисао био да се Муслимани БиХ редуцирају на вјерску заједницу и на тај начин лише историјског националног бошњачког имена. Конструкција изражена великим почетним словом (“М”), праћена и тумачена агитпроповским поступком и инструментаријем нити је могла постати замјена за национално име нити се у историјској науци могла афирмисати и одржати.

         Хаџијахићево полазиште формулисано је у Уводним напоменама гдје стоји: „У рашчишћавању и рјешавању муслиманског националног комплекса највише заслуга припада – као уосталом и иначе у рјешавању националног питања код нас – Комунистичкој партији“ (с. 4/5). С тим у вези Хаџијахић цитира став 17. сједнице ЦК СКБиХ (фебруар 1968.):

         „Пракса је показала штетност разних облика притисака и инсистирања из ранијег периода да се Муслимани у националном погледу опредјељују као Срби, односно као Хрвати, јер се и раније показало, а то и данашња социјалистичка пракса потврђује, да су Муслимани посебан народ“.

         Као да сам ЦК СКБиХ у том погледу није имао “заслуга”, што свакако није било непознато свим члановима ауторског тима овог Пројекта.

         Студијски извјештај почиње анализом “српских тенденција у националном развоју Муслимана” навођењем Доситејевог гледишта да ће “Бошњаци остати Бошњаци и биће оно што су и њихови стари били”, затим једног фрагмента из Вуковог чланка “Срби сви и свуда” у коме Вук излаже своје мишљење о посљедицама исламизације у Босни, истичући да су Муслимани “своје досадашње име Срби” одбацили и да “у цијелом закону Мухамедову нема побожнијих људи од Бошњака”.

         По Вуку, иако су “римски и турски Срби изгубили своје народно име … мрзост је попустила” међу њима (стр. 16).

         Хаџијахић послије Вука наводи да је Гарашаниново “Начертаније” стајало на позицијама Доситеја и Вука па подвлачи да је Гарашанин усвојио “начело пуне вјерозаконске слободе” и у формирању чета против Турака тражио да се уважава “склоност босанских Муслимана за слогу са хришћанима” (стр. 17).

         Има се утисак да је Хаџијахић ублажио ставове родоначелника српске националне великодржавне политике према босанским Муслиманима. Акрибичним истраживањем он утврђује подужу листу истакнутих Муслимана који су се национално опредијелили као Срби.

         На челу овог пописа налазе се Хамзага Ризванбеговић и Рустембег Бишћевић, да би му се придружили Мехмед еф. Спахо, Муса Ћазим Ћатић (који се послије декларисао као Бошњак и коначно као Хрват), Мехмед Али-паша Ризванбеговић, Дервиш-бег Љубовић, Осман Ђикић, Авдо Карабеговић, Салих Сафвет Башић, Селим еф. Муфтић, Фехим Мусакадић, Велија Садовић, Мустафа еф. Фочо, Ахмед Траљић, Дервиш-бег Миралем, Салих Казазовић, Авдо Сумбул, Осман-Нури и Хаџић, Хусага Ћишић (послије Бошњак), Суљага Салихагић (такође послије Бошњак), др Хамдија Карамехмедовић, Шукрија Куртовић, Хамид Кукић, Мурат Сарић, Хасан Ребац (првобитно Хрват), Хаџи Хамид Сврзо, Мехмед Зилџић, Мехмед Ћишић, Мухамед Мехмедбашић, Авдо Хасанбеговић, Алија Џемиџић, Решид Куртаић, Асим Шеремет, Мустафа Голубић и други (стр. 18-46).

         Хаџијахић с разлогом оцјењује да је српска национална оријентација код наведених муслиманских јавних радника била политички мотивирана, па се с тим у вези позива и на Марксово гледиште о привлачној улози Србије као центра окупљања турских и аустријских Јужних Славена (стр. 50). Није, међутим, никако у праву када пише да су у условима аустро-угарске окупације “широко муслиманске масе симпатисале са српским покретом” (стр 51). Ако та оцјена може да се још прихвати када се ради о дијелу муслиманске интелигенције, она нема основе када је ријеч о “широким муслиманским масама”, које иначе нису биле “широко” захваћене политичким струјањима, поготово немуслиманског правца.

         Приступајући интерпретацији хрватства међу Муслиманима БиХ, Хаџијахић указује на Старчевићеву националну идеологију у којој одређено мјесто припада његовој тези о хрватској националности босанских Муслимана. Један од релевантних елемената Старчевићеве националне концепције која се односи на Муслимане је његов позитиван став према Турској, за разлику од негативног става према Аустрији. Његова замисао је била да Босна, под владавином Турака, може да постане упориште за једну шире засновану националну акцију. У једном тренутку је чак размишљао да се настани у Сарајеву гдје би основао штампарију и покренуо новине.

         У току цијелог аустроугарског периода Старчевићева Странка права представљала је главног носиоца хрватске национално-политичке активности у БиХ.

         Упоредо са Старчевићем, значајну пажњу политичком дјеловању међу Муслиманима поклањао је Штросмјер (стр. 61), који се преко свога поузданика Богдана Бертића повезао са групом угледних Муслимана.

         На прелому стољећа релативно широку политичку активност међу Муслиманима развила су браћа Радић, Антун и Стјепан. Посјећујући више пута Босну, Стјепан Радић формирао је круг својих политичких присталица који су чинили Тахир Даутбеговић, Мустафа Ћелић, Едхем Миралем, Бекир Калајџић, Дерво Хаџиоман, Хакија Хаџић и други (стр. 62).

         Однос Стјепана Радића према Муслиманима није био постојан. Једанпут је сматрао да човјечност представља “највећу везу између босанских Муслимана и данашњег хрватства”, да би касније Муслимане називао Турцима, а ЈМО “турском странком”.

         У овој Хаџијахићевој анализи Радићеве политике према Муслиманима изостало је навођење књиге “Живо право Хрватске на Босну и Херцеговину”, која је објављена 1908, у години анексије Босне и Херцеговине.

         Према Хаџијахићевом истраживању, хрватски круг међу Б-Х Муслиманима чинили су познати јавни радници као што су Осман Нури Хаџић (касније експониран као Србин), Адемага Фазлагић, Мехмед Али-бег Капетановић, Хајдар еф. Фазлагић, Ахмед-бег Дефтердаревић, Шемси-бег Салихбеговић, Осман еф. Миџић, Сафвет-бег Башагић (послије истакнути Бошњак), Асим-бег Ресулбеговић, Авди-бег Храсница, Халид-бег Храсница, Мехмед-бег Храсница, Хашим-бег Бањевић, Едхем Мулабдић, Адемага Мешић, др. Хамид Шахиновић Екрем, Муса Ћазим Ћатић, Хамзалија Ајановић, народни посланици: Хасан Миљковић, Џафер Куленовић, Нурија Поздерац, Хусеин Алић, Ахмед Шерић, Хамид Курбеговић, Осман Виловић, Шемсудин Сарајлић, Атиф Хаџикадић, Дервиш Омеровић, Хусеин Машић, Салих Бабић, Мустајбег Капетановић, др. Шефкија Бехмен, Исмет-бег Гавранкапетановић, и други.

         Хаџијахић је пропустио да наведе имена Муслимана који су као национални Срби учествовали у четничком покрету у току 1941-1945, као и имена појединих “Хрвата исламске вјероисповијести” који су се за вријеме НДХ истакли као чланови владе НДХ, као посланици у Хрватском државном сабору, односно као функционери у државном и усташком апарату.

Сафвет-бег Башагић, био Хрват

па постао ватрени Бошњак

         На крају анализе хрватских тенденција међу Муслиманима Хаџијахић формулира сљедеће закључке: као што је случај и са српским тенденцијама, и хрватске тенденције међу Муслиманима су резултат вањских импулса. По нашем мишљењу, ова оцјена је једнострана, јер су страни импулси међу Муслиманима наишли у одређеном сегменту на плодно тло. Не може се прихватити закључак према коме је хрватска национална акција међу Муслиманима имала претежно културни садржај, за разлику од српске која је доминантно била политичког садржаја и карактера. (стр. 83)

         Ова оцјена нема потврде у политичкој историји босанских Муслимана као и БиХ уопште. Сумњива је аргументација да је “муслиманско и хрватско становништво међусобно ближе по психолошко-моралним карактеристикама, по заједничким соматским особинама, пигментацији косе и очију” итд. (стр. 89).

         Хаџијахићев закључак да је хрватство Муслимана битно ограничено на интелигенцију утемељен је на повјесним подацима и поузданим чињеницама, као и оцјена да су међу Муслиманима превладавали прохрватски оријентисани интелектуалци од прве појаве муслиманске интелигенције до шестојануарске диктатуре. Међутим, нетачан је закључак да су “муслиманске масе” у постанексионом раздобљу биле “углавном прохрватски расположене” (стр. 91).

         Једна тачна оцјена о хрватској националној оријентацији дијела муслиманске интелигенције не може се преносити на “муслиманске масе”, јер у том случају, уопште није тачна.

         Српски, односно хрватски оријентисана муслиманска интелигенција није могла утицати на широке муслиманске слојеве да прихвате српску, односно хрватску националну идентификацију. Њихово негативно становиште у том погледу праћено је тумачењем да ислам у потпуности одбацује национално диференцирање.

         У контексту овог схватања Хаџијахић цитира босанског исламског теолога Хаџи Мехмеда Ханџића који сматра да ислам, заснивајући заједницу на вјерској бази, није избрисао народности јер народност као стварност ислам није ни могао нити хтио избрисати (стр.117).

         На основу чињенице да су босански Муслимани одбили да прихвате српску или хрватску националност Хаџијахић закључује да исламска доктрина не негира народносни принцип. Истовремено, с обзиром на пресудно дјеловање православља и католичанства у формирању српске, односно хрватске нације, он налази да православно српство и католичко хрватство није могло представљати адекватан оквир за национално конституирање Муслимана (стр. 124). У историјској повезаности ових религија и нација Муслимани су осјећали један од важних разлога своје одбојности према српству и хрватству. У том погледу ислам је дјеловао као један од конститутивних елемената националне посебности босанских Муслимана, као што су православље и католичанство чинили базу српске, односно хрватске националности.

         Међутим, наглашава Хаџијахић, није научно доказано да само садржина ислама одређује босанско муслиманство, јер оно истовремено манифестује народносна стремљења која на идентичан начин изражавају српство и хрватство (стр. 126). Хаџијахићева интерпретација националне посебности Муслимана обилује компарацијама и аналогијама, које су употребљиве у логичком просуђивању, али не могу бити замјена историјској методологији у истраживању друштвених процеса и појава.

         Анализом српских и хрватских националних тенденција Хаџијахић је дошао до закључка о националној посебности Муслимана, која се изражава у муслиманској националности.

         Овој тези он налази прапочетак у босанској цркви, у којој је у складу са њеним догматским учењем наглашен принцип изолације од иновјераца.

         Овакво постављање богумилства, које је по Хаџијахићу чинило језгру исламизације у Босни, појачано конфронтацијама и у односу на претензије са Запада и Истока, допушта закључак да “зачеци муслиманске посебности налазе свој темељ још и прије исламизације” (стр.146). Тако је Хаџијахић допунио своју аргументацију о националном идентитету Муслимана у дефиницији одлуке ЦК СКБиХ о “муслиманском народу”.

         Међутим, потпуност аргументације захтијевала је критички осврт на бошњачку националну идентификацију коју Хаџихајић није прихватао. Према његовом мишљењу бошњаштво, попут југославенства, представља “националну конструкцију” којој су Муслимани били “склони”. (стр. 159). Шта више, он сматра да се “може доказати теза да се етничка индивидуалност Муслимана кроз читаво турско раздобље испољавала у виду бошњаштва”.

         Свој идентитет босански Муслимани у односу према Турцима изражавали су бошњаштвом, док су се у односу према етнички блиским али иновјерним сматрали Турцима (стр. 164). Престанком турске владавине у Босни превлађује муслиманство, али се још одржава назив Бошњак.

         У новој констелацији бошњачка идентификација није могла да буде адекватан идентитет муслиманске етничке компоненте уз босанску српску и босанску хрватску компоненту (стр. 167), јер су Муслимани изгубили позиције владајућег народа окончањем турске владавине у Босни.

         Према Хаџијахићу Муслимани се више нису осјећали Бошњацима у националном смислу. Он стоји на становишту да бошњачка национална идентификација није била ни примјенљива ни прихватљива и наглашава да бошњачке теорије Хусаге Ћишића и Суљаге Салихагића немају реалне шансе јер “вуку коријен из феудалне етапе у којој су Муслимани били политички народ.”

         У контексту њиховог новог положаја он тврди да су “и сами Муслимани већ прилично давно напустили своју ранију бошњачку номинацију” (стр. 178).

         Бошњачко име које су носили преко 400 година босански муслимани су одбацили и, успостављањем аустро-угарске окупационе управе, замијенили га вјерским именом. Босанство је еволуирало у муслиманство!

         Иако је Хаџијахићу познато да је идеја аутономије Босне везана уз бошњачки аутономни покрет под водством Хусеин-капетана Градашчевића, он својој тези о муслиманском етносу и муслиманској нацији тражи почетак у конструкцији, изневјеравањем историјске чињенице, па тврди да је “босанско муслиманство као свој национално-политички идеал поставило аутономију Босне” (стр. 219).

         Попут других, и ова конструкција је историјски невјеродостојна, јер није муслиманска, већ је бошњачка национална идеологија програмирала и као бошњачки национални покрет и бошњачка политика залагала се за аутономни положај Босне.

         Док су бошњаштво и аутономија Босне синоними, муслиманство је као националност дјело СКБиХ. Сам Хаџијахић изражава признање Комунистичкој партији, пишући да јој припада највише заслуга “у рашчишћавању и рјешавању муслиманског националног комплекса”.

         У “Закључним разматрањима” (стр. 251-273), која чине синтезу његових погледа о “националном комплексу“ Муслимана БиХ, Хаџијахић тврди:

         “У односу према Османлијама идентификовали су се као Бошњаци”. “Послије 1878. Муслимани напуштају бошњачку номинацију”. “Научно је исправна теза да су Муслимани посебан етнички субјективитет”. “Уз неоспорно вјерско значење појма муслиман, код нас се искристалисао и појам Муслиман у етничком смислу”. “Формално узевши, етничка детерминација Муслиман је новијег постанка”.

         “У новој (постосманској) констелацији у Бошњаштву се није могао наћи довољно адекватан изражај посебних интереса и тежњи Муслимана, који су се осјетили угрожени”. “Теоретско формулисање о Муслиманима као посебном етничком субјективитету припада у Заслугу КПЈ, која је заузела курс, према којем Муслимани чине посебан етнички субјективитет” (стр. 273).

         “Студијски извјештај” ауторског тима завршава се Додатком од два прилога. “Став “Бошњака” према националној идентификацији Муслимана” обрадио је Мустафа Имамовић.

         Лист “Бошњак” излазио је 20 година и у том раздобљу имао “специфичну еволуцију”. Први број изашао је 2. јула 1891. и више је истицао муслиманство него бошњаштво, што се огледа у тврдњи да “Муслимани сачињавају главни дио народа у Босни и Херцеговини”. Међутим, већ у другом броју лист објављује “остајемо Бошњаци као што су нам били и прадједови и ништа друго” (стр. 284).

         “Бошњак” настоји да у знаку бошњаштва окупи све етничко-вјерске групе у Босни (стр. 286) насупрот чињеници да је искључиво муслимански лист. Ипак, током првих мјесеци излажења схватио је да се под бошњаштвом не могу ујединити све б-х етничке групе, па је сагласно овом сазнању само Муслимане идентификовао са бошњаштвом (стр. 287).

         Констатујући да је “Бошњак” престао (1897.) да назива језик босанским именом, Имамовић је оцијенио да се бошњаштво код Муслимана све очигледније губи као национално осјећање, иако лист још увијек бошњачким именом брани народну индивидуалност Муслимана (стр. 291). Окренут више прошлости, “Бошњак” је неминовно губио значај и утицај у политичком животу Муслимана.

         Вођен аристократским погледима, “Бошњак” је признавао муслиманском племству водећу улогу (стр. 293) у друштву, чиме је ограничавао своју иначе уску социјалну базу, али и дефинирао свој феудални идејни профил. Таквог опређељења “Бошњак” је остао изван политичког покрета, борбе за аутономију, што га није спрјечавало да и даље за Муслимане тврди: “нити смо Хрвати ни Срби, јесмо и остајемо Бошњаци” (стр. 293). Посебно му је било стало да омладина прихвати и брани босанску народност (стр. 300), налазећи у њој изворну снагу против агресивних тежњи србизирања и кроатизирања Муслимана.

         У вријеме борбе за вјерско-меарифску аутономију, “Бошњак” је отпор према српском национализму изражавао нападом на идеју аутономије Босне и Херцеговине, сматрајући је планом и циљем српске политике, која тежи да се БиХ нађе под окриљем Србије, што је против битних егзистенцијалних интереса Муслимана (стр. 311).

         Противсрпска оријентација “Бошњака” неминовно се преобразила у тактички прохрватску линију чије је полазиште да је “пуно боље радити напоредо са Хрватима католицима него са Србима, јер су Хрвати пуно слабији од нас, па би лакше било с њима обрачунати” (стр. 313).

         Недосљедан у опређељењу за бошњаштво, колебљив у политици, “Бошњак” је поздравио анексију Босне и Херцеговине 1908. (стр. 314) да би узбрзо изгубио раисон д'ęтре и након десет година излажења завршио свој животни круг. Аналитичко представљање и приказ ђеловања “Бошњака” Имамовић закључује оцјеном да је значење бошњаштва код овог листа “више привид и одраз званичне аустријске политике него сопствено увјерење”.

         Имамовић је неоспорно настојао да у анализи буде објективан и поуздан, али је наше мишљење да је наведена оцјена неутемељена и упитна. “Бошњаково” бошњаштво није превасходно резултат утицаја званичне аустријске политике, јер, као што је познато, оно има значајну босанску традицију, коју не може учинити спорном никакво колебање између босанског и муслиманског имена ни “Бошњака” ни аутора “Студијског извјештаја”.

         Цитирана Имамовићева оцјена бошњаштва као “привида” изненађује утолико више што му је свакако добро познато да бошњаштво ни као традиција ни као реалност у првој деценији XX стољећа није било “привид”. Можда се таквом оцјеном желио уклопити у концепцију Пројекта и тезе о муслиманској нацији?

         Други прилог у Додатку, а посљедњи, XII у Пројекту “Став Муслимана БиХ у погледу националног опредјељења”, носи наслов “ЈМО и националност б-х Муслимана” чији је аутор Атиф Пуриватра. Он је веома педантно пратио ставове ове муслиманске политичке странке о националној оријентацији б-х Муслимана и показао да изворно познаје њену националну политику. Одмах на почетку он се прихвата задатка да утврди националну платформу ЈМО и налази да се она заснива на концепцији југославенства, које значи “најприкладнији пут зближавања и уједињавања” (стр. 322).

         У односу на босанске Србе и Хрвате према схватању ЈМО посебност Муслимана темељи се на факторима диференцирања под којим се подразумијевају традиција, културни, историјски, социјални и други релевантни чиниоци (стр. 323). У складу са национално-политичком концепцијом ЈМО, сваки Муслиман је национално опредијељен, а његово национално опређељење почива на југославенству које представља синтезу српства и хрватства (стр. 326). Сагласно овом гледишту, Муслимани имају неопходне предувјете да постану “језгра правог и потпуног југославенства … најбоља база југославенске идеје” (стр. 327). Стога је ЈМО принципијелни и одлучни противник наметања било ког “племенског имена”, српског као и хрватског (стр. 338). Наиме, Муслимани, муслимански народ припада “југославенском народу”, као његов “муслимански дио” (стр. 340). 

Хаџијахићева књига "Поријекло босанских Муслимана"

         Пошто је изложио ставове ЈМО о националном југославенству Муслимана, Пуриватра констатује да њено водство није приступало овој проблематици теоријски нити је шире и образложеније елаборирало тезу о муслиманској етничкој посебности. Шта више, у политичкој активности ЈМО изостало је настојање у смислу признања и дефинисања те посебности, али је она систематски инсистирала на равноправном третману Муслимана са Србима и Хрватима чиме је, по аутору, индиректно утицала на афирмирање етничког субјективитета б-х Муслимана (стр. 347).

         У закључку своје елаборације Пуриватра формулише тезу да су у друштвено-историјском развитку Муслимани имали специфичан пут који је био подударан са националним развојем босанских Срба и Хрвата, што је резултирало чињеницом да су на тлу БиХ, у југославенском раздобљу између два свјетска рата, била формирана три народа – Срби, Муслимани и Хрвати.

         За разлику од Хаџијахића (и Имамовића), Пуриватра је изложеном анализом националне политичке линије ЈМО ненаметљиво, он би рекао индиректно, заступао тезу о етничко-националној посебности Муслимана БиХ, која се изражава у “муслиманској нацији”.

         Девет његових прилога које садржи “Студијски извјештај” послужили су Хаџијахићу да припреми посебну књигу, која је објављена 1974. Текстови у књизи идентични су са онима у “Студијском извјештају”, с том разликом да су у књизи конципирани у седам наслова. На крају књиге налази се Поговор у коме се саставу ауторског тима додаје став:

         „Логиком развоја коначно је у социјалистичкој Југославији ријешено национално питање Муслимана. Овоме раду није била сврха да се разматрају најновија кретања и тенденције у националном ситуирању Муслимана, већ се жељело да се укаже на историјске, етничке, културне, друштвене и политичке основе националног феномена Муслимана, а то је све нашло свој исход у признању националног субјективитета Муслимана.“

         Према садржају књиге може се закључити да је аутор под традицијом подразумијевао бошњаштво које су, у новијем периоду, Муслимани, наводно, напустили, јер им није било прихватљиво, пошто се у оквиру бошњаштва није идентификовала њихова национална посебност, коју су прихватили под именом “Муслимана”. По Хаџијахићевој оцијени и методологији, вишевјековна бошњачка традиција национално преобратила у “муслиманску нацију” – муслиманство, које се национално изражава у имену “Муслиман”.

         Попут српства које се национално представља именом Србин, хрватства именом Хрват, муслиманство се национално легитимише именом Муслиман. Тако је национално питање босанских Муслимана најбоље и најправичније ријешено: успостављена је национална равноправност у БиХ националним идентитетима Срба, Хрвата и Муслимана.

         Прва књига о Муслиманима која се у то вријеме појавила потекла је од Салима Ћерића. Значајнија је по години (1968.) штампања и уласка у јавност, него по обради проблематике. Познат до тада као активност официјелне политике, Ћерић је претендовао да својом синтезом да научно релевантан прилог социјалиситчкој теорији и историографији актуелне националне проблематике.

         Књига је у првом тренутку имала упадљиво широк публицитет, да би убрзо била заборављена попут многих публикација намијењених масовном укусу. Грађена на уској основи чланака и расправа аутора разних научних праваца, позивајући се изузетно ријетко на монографска дјела и студије, занемарујући тотално употребу примарних историјских извора, Ћерић се у обради националне проблематике Муслимана српско-хрватског језика држао марксистичке шеме историјског развитка друштва од родовских заједница, преко феудализма и капитализма до друштвено-економске формације социјализма.

         Према овој структури, садржину књиге подијелио је на одговарајућа поглавља у којима је приказивао друштвено-економско стање у Босни да би је завршио Поговором о будућности Муслимана.

         Умјесто предмета који га је мотивисао, Ћерић је главну пажњу посветио осврту на економске карактеристике друштвених формација, а посебно на појаву, развој и значај идеологија у општем развитку човјечанства.

         До појаве социјализма главне идеологије су хришћанство и ислам, које су се развиле у феудализму, носе класно обиљежје и у служби су владајућих класа. За Ћерића је карактеристично да име Муслиман није упитно. С тим у вези он уопште не расправља. Он понавља марксистичку тезу да су религије илузије и да у класним друштвима служе владајућим класама као средство да одрже свој положај.

         Он прихвата да је “основна маса која се исламизирала – богумилска, ступила у нову фазу свог друштвеног развоја са заједничким осјећајем посебности изграђеним у вишевјековној борби за исте друштвене циљеве”.

Џевад Галијашевић

         Исламизирано становништво опредијелио је позитиван однос према Турској, што није спријечило да су се Муслимани и Турци међусобно разликовали, али и често нападали. „Муслимани су себе називали Турцима и Бошњацима, а Турке Туркушама. Турци су, пак, домаће Муслимане нормално називали Бошњацима, а погрдно балијама.“

         Назив Бошњак или Босанац постепено се губио код аутохтоног хришћанског становништва, док су га задржали домаћи Муслимани. Иако се у књизи држи имена Муслиман, Ћерић не придаје посебан значај имену народа, јер по њему било који мотив може бити повод за прихватање и избор народног имена.

         Како по струци није био историчар, Ћерић је себи дозвољавао да у закључивању буде комотан, јер је за њега било довољно што се обраћао Марксу, Енгелсу, а нарочито Лењину, да би постигао потребну ауторитативност у својим оцјенама конкретних аспеката предметне материје.

         Колико је далеко стајао од историјске науке показује његов поговор књизи у коме прогнозира будућност Муслимана која је условљена развојем социјалистичких друштвених односа у Југославији.

         Ови процеси ће, по њему, довести до стапања међу југославенским народима, а Муслимани ће ове трансформације доживљавати најбрже јер су најизмјешанији са другим народима. Од прогресивних Муслимана Ћерић очекује да ће подржати ове процесе.

         Обраћајући се читаоцима, Ћерић је дефинисао циљ своје књиге која је имала да објасни ко су и шта су Муслимани српскохрватског језика и каква је будућност њихове особености. Настала независно од пројекта ауторског тима Факултета политичких наука у Сарајеву, Ћерићева књига је на свој начин свједочанство о реалним тенденцијама и кретањима у сфери националних односа у Босни и Херцеговини крајем 60-тих и почетком 70-тих година, када се у широј и научној јавности истицала проблематика тражења и дефинирања националне посебности б-х Муслимана.

         Насупрот упорном и преданом настојању Хаџијахића, теза о “муслиманској нацији” показала се као ваннаучна творевина, која је била у функцији политике да би свог промотора представила као официјелног историчара.

         Неоспорно акрибични истраживач и зналац историјских чињеница, др Мухамед Хаџијахић прије Другог свјетског рата и у току окупације, ватрено је пропагирао националну опредијељеност Муслимана, да би у социјалиситчком поретку предано аргументовао комунистичку тезу о “муслиманској нацији”.

          https://disident.info/dzevad-galijasevic-bosnjaci-izmedju-proslosti-i-bu...

 

 

 

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари