Јесу ли већ уклоњени архивски документи који би могли спречити канонизацију Степинца?
ОТВАРАЊЕ ТАЈНИХ АРХИВА ВАТИКАНА САМО ПОТЕНЦИЈАЛНО МОЖЕ ОСНАЖИТИ ПОЗИЦИЈУ СПЦ
* Један од услова за проглашење Степинца блаженим односио се на његову мученичко страдање за Исуса Христа („трован је по наређењу комунистичких власти“) и то је доказивано одређеном документацијом и исказима сведока. Данас се зна да је та тврдња била без основе! Али је послужила сврси
* Усташки министри Павао Цанки, Стјепо Перић и Мехмед Алајбеговић и др Филип Лукас, уредник бројних издања и Хрватске енциклопедије, надбискупу Степинцу предали су личне ствари као и делове личне архиве поглавника Анте Павелића и архива Министарства вањских послова НДХ. Надбискуп их је сместио у тајним скривницама у подрумима Каптола
* Комунистичке власти дочепале су се свега тога захваљујући доушницима из најближе околине тог првосвештеника. Део откривеног блага (120 плоча са говорима Анте Павелића, фотографије, новине) поклоњен је Јосипу Брозу. То, међутим, ни дан-данас није доступно јавности, мада је могуће претпоставити где се налази
* Архивску грађу која се односила на Римокатоличку цркву и надбискупа Степинца, према тврђењима данашње хрватске штампе, власт независне Хрватске 1992. године предала је Каптолу, то јест надбискупу загребачком кардиналу Фрањи Кухарићу. Каптол је потом највећи део те архиве предао Хрватском државном архиву. У тим примопредајама нестало је нешто архиве и могуће је да је садржај тих докумената негативан по Степинца
_______________________________________________________________________
Пише: Вељко ЂУРИЋ МИШИНА, вд директора Музеја геноцида
КОД римокатолика је могуће да припадници нижег клера моле своје бискупе и надбискупе да покрену канонизацију. Тога нема у православљу мада су се последњих десетак година појавили гласови са предлозима о посвећењу почившег Тадеја Штербуловића витовничког или блаженопочившег патријарха Павла Стојчевића!
Код римокатолика процес проглашења новог свеца се састоји од два степена: први је беатификација а други канонизација. А сваки од њих има своје етапе.
Римокатоличка црква процес посвећења регулисала је кроз законодавство, најпре кроз Codex iuris caninici обнародаван 1917. године, потом кроз нарочиту апостолску конституцију (Divinus perfectionis Magister) и посебним нормама које је 1983. године прогласила Конгрегација за каузе светих, оба донета на иницијативу папе Јована Павла II (Карол Војтила).
Бискупија у којој је умро кандидат за блаженика започиње поступак прикупљања сведочанстава и доказа о његовом смерном животу. По окончању тога посла, материјал се предаје Конгрегацији за каузу светих. Поменута конгрегација формира своју комисију која проучава материјал, утврђује да ли се већ поштује онај који је предложен за беатификацију и даје мишљење, које потом доставља свим осталим члановима.
Први услов за беатификацију јесте потврда да је дотични заиста живео свето, то јест да је остварио идеал хришћанске натпросечне савршености (in gradu heroico) или да је својом мученичком смрћу посведочио личну верност Исусу Христу.
Други услов је једно чудо које се догодило на гробу или коришћењем ствари које су припадале тој особи.
Степинац, војни викар НДХ, на суђењу у Загребу - осуђен
као ратни злочинац на 16 година затвора и присилног рада
Кардинали и бискупи изричу свој суд о подобности кандидата и то достављају самом папи. Папа објављује своју одлуку о проглашењу новог блаженика и тиме је заокружен један део процеса. Он, наиме, допушта да се одређена личност може називати блажеником, и поштовати у строго одређеним границама (на пример, блажени Алојзије Степинац може се јавно прослављати искључиво у богослужбеним објектима у Хрватској и једној цркви у Риму).
Други део процеса, започиње одређеним богоугодним делом (чудом) које треба да потврде сведоци и гомила разнородне документације са неспорним чињеницама. За чудо се сматра догађај (углавном се ради о оздрављењу) који се не може објаснити природним законима већ се сматра да је то воља Божија. Када се све то заврши, Конгрегација за каузу светих доставља папи своју потврду о чуду које се десило око гроба блаженика. Папа обзнањује декрет којим блаженика проглашава свецем и тада започиње његово слављење у целокупној Римокатоличкој цркви.
Историја Римокатоличке цркве у Хрвата зна за два случаја проглашења светаца без доказаних чуда (Никола Тавелић и Марко Крижевчанин).
Познато је да Хрвати, који од примања хришћанства из Рима, имају само троје блажених (Иван Мерц, Марија Пропетога Исуса Петковић и Алојзије Степинац) и три свеца (Никола Тавелић, Марко Крижевчанин и Леополд Богдан Мандић).
Вишевековна политика Ватикана на Балканском полуострву видљива је кроз форсирање хрватства у корпусу православног српског народа кроз процесе дугог трајања као што су унијаћење и прекрштавање. То је у суровим околностима било одрађено у НДХ од 1941. до 1945. године, када су се на заједничком послу нашли држава и клер Римокатоличке цркве предвођен председником Бискупских конференција надбискупом загребачким Алојзије Степинцем.
А заветни посао формално је окончан почетком фебруара 1942. године наредбом владе Независне Државе Хрватске да се сви прекрштеници сматрају Хрватима!
Таква наредба у својој ироничној верзији гласила би да су, на пример, у познатом покољу у Глини, побијени Хрвати римокатолици! Присилно покрштавање у православној цркви у току Другог светског рата у Славонији Правашко-усташка идеологија је на известан начин 1945. године доживела пораз али није изгубила рат, како би то казали војници. Сецесијом Хрватске из СФР Југославије и грађански рат у тој дојучерашњој југословенској републици 1991–1995. године имали су и назнаке повампирења поменуте идеологије. Када је у таквим околностима број Срба сведен на око три-четири процента од укупног становништва Хрватске, онда је постала јасна претња усташких главара из 1941. године да ће после масовног затирања, протеривања и покатоличавања од Срба остати „само зло сјећање“ или констатација да ће „друмови пожељети Србаља, али Србаља нигде бити неће“. Легализација тог процеса дугог трајања канонизацијом Алојзија Степинца задобила би подршку у римокатоличком свету и скинула сваку кривицу са народа, хрватске државе и Римокатоличке цркве. Канонизација у једном делу Римокатоличке цркве, у овом случају међу Хрватима, треба да покрене много енергије која мора да буде добро вођена и усмеравана ка жељеном циљу. Беатификација Алојзија Степинца довела је до уједињења хрватског народа и, поред осталог, до стварања сасвим нове слике о историјским збивањима која је, на посебан начин, кројио и дотични блаженик. Добро упућени у процес канонизације кардинала Алојзија Степинца (као и папе Пија ХII) знају да то није црквено већ првенствено политичко питање настало у време понтификата папе Јована Павла II. Процес проглашења кардинала блаженим није праћен еуфоријом каква је видљива у последњих две-три године, то јест од када је садашњи папа понудио Српској православној цркви (СПЦ) разговоре ради разјашњења спорних питања Степинчевог живота, а нарочито његово (не)деловање у НДХ. Познато је како је садашњи папа реаговао на тврдње о јављању Госпе у Међугорју, знамо о његовом односу према екстремним бискупима у Хрватској и, на крају, о канонизацији блаженог Алојзија Степинца. У том контексту треба посматрати и његову понуду СПЦ (као и онај документ који је својевремено на Куби потписао са руским патријархом Кирилом). Степинац једно време био чак подобан - на почасној бини 27.јула 1945. поред Владимира Бакарића Један од услова за проглашење Степинца блаженим односио се на његову мученичко страдање за Исуса Христа („трован је по наређењу комунистичких власти“) и то је доказивано одређеном документацијом и исказима сведока. Данас смо сведоци да је та тврдња била без основе! Али је послужила сврси. Додуше, није то ни једина нити последња неистина када је реч о беатификацији кардинала Степинца! Римокатоличка страна има своја гласила и у њима је могуће пронаћи одређене вести са више података из животописа надбискупа Степинца. Наравно да у томе предњачи милитантни (и у одређеној мери проусташки) загребачки недељник Glas koncila. О литератури о животу поменутог блаженика не треба ни говорити: има је превише чак и за свеца! Друга је ствар у вези с квалитетом већине тих текстова. Срби имају премало истраживања и књига о Степинцу Кад је реч о надбискупу Степинцу међу Србима, ствар је веома сложена. Међу српским савременим историчарима нема ниједног који је проучавао Римокатоличку цркву у Другом светском рату и објавио шири научни рад. Има неколицина оних који су се бавили судбином српског народа у НДХ. У протекле две-три године објављене су неколике књиге у којима је надбискуп Степинац „главна личност“: Јован Пејин, Степинац. балкански Томас де Торквемадо, Косовска Митровица 2016; Момчило Диклић, „Светац“ Може ли Алојзије Степинац бити светац, Београд 2016; Nikola Žutić, Nadbiskup Stepinac. Ideologija i politika 1934-1946, Beograd 2017.; Бојан Драшковић, Пастир посрнулог стада, Београд 2018.; Љубодраг Димић, Никола Жутић,,Алојзије Степинац, држава, црква, надбискуп”, Београд 2017; Predrag Ilić, Stepinac i holokaust u NDH, Beograd 2018. На хрватској страни објављени су следећи радови: Robin Harris, Stepinac, njegov život i vrijeme, Kršćanska sadašnjost, Zagreb 2016.; Esther Gitman, Alojzije Stepinac. Pillar of human rights, Kršćanska sadašnjost, Zagreb 2018. Папа Пије 12. са усташким жандармима 1943. Они историчари који проучавају НДХ, а таквих је међу Србима веома мало, добро знају да се највећи део архивске грађе, настале у годинама постојања те нацистичко-клерикалне творевине, налази у Хрватском државном архиву (раније Архив Хрватске), а мањи део у Војном архиву (раније Архив Војно-историјског института) у Београду. Један мали део налазио се у некадашњој југословенској Служби државне безбедности (СДБ) а њу је, додуше пробран на посебан начин, 1990. из Београда однео у Загреб последњи руководилац Здравко Мустаћ. Познато је да су највреднији део архиве припадници политичког и војног врха НДХ приликом бежања из Загреба носили са собом. (Део тога могао се шездесетак година касније видети на интернету на порталу под насловом „pavelicpapers.com“.) Није спорно да су министри Павао Цанки, Стјепо Перић и Мехмед Алајбеговић и др Филип Лукас, уредник бројних издања и Хрватске енциклопедије, надбискупу Степинцу предали личне ствари као и делове личне архиве поглавника Анте Павелића и архива Министарства вањских послова Независне Државе Хрватске. Надбискуп их је сместио у тајним скривницама у подрумима Каптола. Комунистичке власти дочепале су се свега тога захваљујући доушницима из најближе околине тог првосвештеника. Део откривеног блага (120 плоча са говорима Анте Павелића, фотографије, новине) поклоњен је Јосипу Брозу. То, међутим, ни дан-данас није доступно јавности, мада је могуће претпоставити где се налази. Архивску грађу која се односила на Римокатоличку цркву и надбискупа Степинца, према тврђењима данашње хрватске штампе, власт независне Хрватске 1992. године предала је Каптолу, то јест надбискупу загребачком кардиналу Фрањи Кухарићу. После извесног времена, Каптол је највећи део те архиве предао Хрватском државном архиву. У тим примопредајама нестало је нешто архиве која је одвећ интересантна за Римокатоличку цркву. Могуће је претпоставити да је садржај тих докумената негативан по биографију надбискупа Степинца. И то може да буде кључни разлог што није доступна јавности. Уосталом, ниједан апологета надбискупа Степинца не помиње комплетан садржај његовог писма са прилозима упућеног папи маја 1943. године! У прилог ове тврдње наводим следеће радове: Margareta Matijević, „Stepinčev ’Dossier‘ Svetoj Stolici (31. 05. 1943)“, u: Croatica Christiana periodica, 21, Zagreb 1997, 107–139; Jure Krišto, Katolička crkva i Nezavisna Država Hrvatska 1941.–1945., 1–2, Zagreb 1998; Esther Gitman, „Nadbiskup zagrebački Alojzije Stepinac pred sudom Titovih komunista, povjesničara i sadašnjega srpskog režima“, u: Nadbiskup Stepinac i Srbi u Hrvatskoj, Zagreb 2016, XXXV–LXVI. Степинац је тесно сарађивао са усташким режимом - Анте Павелић га је одликовао крајем 1943. У архивској грађи коју је Фрањо Туђман дао Каптолу 1991/92. године били су и надбискупови дневници. Дигитална верзија пет рукописних књига данас је доступна истраживачима. Познато је да ниједан историчар из Србије није гледао ни ту верзију. Додуше, то је прошле године прегледао правник Предраг Илић. Садржај надбискупових белешки је одвећ интересантан за архијереје СПЦ у истраживању односа надбискупа Степинца према Србима у годинама НДХ 1941–1945. (Више о овој теми видети на интернету: Вељко Ђурић Мишина, „О дневнику надбискупа загребачког др Алојзија Степинца“.) Хрватска страна није пружила готово ништа што би било убедљиво Познато је да је садашњи римски бискуп Франческо својевремено понудио СПЦ директне разговоре са представницима Римокатоличке цркве у Хрвата. Одржано је пет састанака без неких великих и значајних закључака. Тешко је закључити ко је и шта добио у тим разговорима. По свему судећи, највише је добио папа Франческо – довео је две стране за исти сто да разговарају. Хрватска страна није пружила готово ништа што би било убедљиво. Циници кажу да би српска страна могла своје учешће да сажме у следећој реченици: „Па, ето, покушали смо!“ https://izmedjusnaijave.rs/%d1%81%d0%bf%d0%be%d1%80%d0%bd%d0%b8-%d0%bf%d... 
Измишљотина римокатоличке цркве у Хрвата
да су Степинца тровале власти ФНРЈ
Део архиве политичког и војног врха НДХ
усташе и клер износили у иностранство
Нестао део докумената из хрватског државног
архива која негативно дведоче о Степинцу
