Кецмановић: Бошњаци воле да у Алији виде Фатиха II, на шта ће се још усудити Бакир на путу Фатиха III?

САРАЈЕВО КРИЈЕ ДА СУ ДВА ТУРСКА ПОСЛАНИКА НА АЛИЈИН МЕЗАР ДОНИЈЕЛИ ЗЕМЉУ СА ГРОБА МЕХМЕДА ОСВАЈАЧА

* Одлука о таквом признању за Алију могла је потећи једино од његовог личног и породичног пријатеља Тајипа Ердогана, и утолико не чуди. У једној изјави поводом премијере турског филма о Алији, Тајип га је и назвао “својим учитељем”

Ердоган је добро знао да је оне парламентарце послао на мезарје на Коваче са груменом земље из Ататурковог маузолеја, да би се Алија превртао у гробу

* За вакта Бакира Изетбеговића нигдје се као у Босни није примио Ердоганов спољнополитички програм изложен у књизи Ахмета ДавутоглуаСтратешка дубина о неоосманистичком повратку Турске на подручја бивших окупационих зона империје меком моћи економије, културе и дипломатије

* Он распродаје арапским шеицима хектаре најкавалитетније земље око врела Босне надомак Сарајева, а широм је отворио врата мигрантима из исламских земаља. Католицима не да да сами бирају своје представнике у заједничкој власти, православцима пријети да су “добили превише у Дејтону”. Може и он покушати да удари на српску цркву на Башчаршији, као Ердоган на Свету Софију, али није лако данас постати Фатих ефендија

______________________________________________________________________

       Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ, „Печат“

       МАЛО је коме данас познато и никад се јавно не помиње да су неколико дана након сахране Алије Изетбеговића из Истанбула у Сарајево у необичну мисију допутовала два посланикат урскогпарламента.

       По још свјежој хумци великог рахметлије на мезарју на Ковачима у дискрецији су расули земљу извађену из гроба султана Мехмеда II.

       Била је то велика почаст јер је, вијековима прије тога, надгробна плоча са гроба највећег османског султана и калифа била само још једном подизана.

       Одлука о таквом признању за Алију могла је потећи једино од његовог личног и породичног пријатеља Тајипа Ердогана, и утолико не чуди.

       Али, зашто је грумен земље “Султан” Тајип извадио баш из гроба султана који је трајно запосјео византијску престоницу Константинопољ и највећу православну богомољу тога времена, доградњом више минарета претворио у џамију, а не,  рецимо, из гроба Кемал-паше, који је створио модерну европску државу Турску?

       Индикативно, султан Мехмед II имао је надимак Фатих (Освајач), а Кемал паша – надимак Ататурк (отац нације).

       Ердоган је већ поодавно Турску окренуо од кемалистичког секуларног национализма ка политичком исламизму, па је ономад цркву Свете Софије, коју је Ататурк био претворио у музеј, вратио освајачкој џамијској намјени. 

       Алија је, само привидно, ишао обрнутим смјером. Стартовао је као “вјерник без националног осјећаја”, да би се касније представљао као лидер националне странке, а у Бриселу и Вашингтону симулирао чак европејца, грађанина, мултикултуралца.

       Изгледа да је Алија још од првог предратног сусрета у Истанбулу фасцинирао Тајипа. Најприје му је направио дипломатски инцидент када је одбио протоколарни обичај да инострани гости положе вијенац на гроб оца турске нације, а онда му објаснио да је “османска Турска као калифат била империја, а као секуларна република осредња европска држава”.

       У једној изјави поводом премијере турског филма о Алији, Тајип га је и назвао “својим учитељем”.

     Елем, Ердоган је добро знао да је оне парламентарце послао на мезарје на Коваче са груменом земље из Ататурковог маузолеја, да би се Алија превртао у гробу. А знао је да ће под груменом Фатихове земљице, почивати блажен у миру са признањем да је испунио своју животну мисију јачања и ширења ислама према Бечу.

       Исламизовао је Бошњаке, обновио блискост са матицом Турском, од Сарајева направио безмало стопроцентно муслимански град ,са стотинама нових џамија, укључив и највећу на Балкану, која по спонзору носи назив Краљ Фахд.

       Повезао је босанске муслимане са исламским свијетом, посебно са Саудијом, Перзијом, Пакистаном.  Увезао у Босну муџахедине, вехабије, исламске терористе и друге џихадисте.

       Ти фанатични борци за ислам требали су му као узор муслиманима у Босни који су до рата важили као најсекуарнији у свијету.

      Не само Ердоганова Турска него и остале исламске земље у Алији су видјеле модерног Фатиха који је проширио ислам на Запад.

       Иако хронично међусобно посвађане, државним интересима и мaнипулацијама тексашких нафташа,  стале су иза Алије у грађанском рату у БиХ, сложно као својевремено иза Јасера Арафата.

       У једном моменту Организација исламских земаља послала је чак  ултиматум Савјету безбједности УН, а  Алија се испрсио да иза његове Босне стоји милијарда муслимана на Оријенту.

       Из Саудије и Емирата током рата су стизала енормна финансијска средства и вехабије, преко Техерана су – муџахедини из цијелог исламског свијета и кршење ембарго на дотур оружја,  преко Пакистана је финансиран пројекат обнове и изградње џамија… Али, Турска је ипак нешто посебно.

       „Турска је бошњачка матица”, како је говорио реис Церић, јер да није било османског освајања и исламизације, у Босни не би било ни муслимана па ни Бошњака.

       Још живи потомци беговских породица памте уздисаје својих дjеда и нена за “пустим турским” као златним добом.

       Многи међу њима имају далеку родбину у Анадолији, а најимућнији и неку некретнину, или бар гарсонијеру у Истанбулу, за не дај боже.

       Многи бошњачки прваци су ратничке одморе проводили у Стамболу или склањали жене и дјецу, попут Изетбеговића, Ченгића, Силајџића, у Турској као у својој “резервној домовини”.

       Трговци на Капали чаршији говоре српски под именом босански као свој језик, а на фирмама продавница Бошњаци препознају турцизме које користе и код куће у Босни, које исто пишу само накарадно изговарају.

       Ердоган је у више наврата Изетбеговића ословљавао као пријатеља, брата, учитеља, а овај је личним и породичним примјером то потврђивао, и узвраћао ширењем ислама, односно исламизацијом муслимана до граница Османског калифата у Цазинској крајини, илити данашњих граница ЕУ.

       Симптоматично је да је ритуал преношења грумена земље са Фатиховог на Алијин гроб, који је пун инспиративне симболике, изведен конспиративно и да се у Сарајеву не спомиње.

       У вријеме када су на дневном реду евроатлантске интеграције није згодно да се боде у очи да је “страствено грађански, мултикултурални, демократски Алија”  био,  у ствари, фронтмен новог исламистичког похода на Запад рутом “зелене трансверзале”.

       Но, Фатиха II, алијас Алије Изетбеговића, више нема, па се поставља питање да ли Бакир дјелује као Фатих III?

       За његовог вакта нигдје се као у Босни није примио Ердоганов спољнополитички програм изложен у књизи Ахмета Давутоглуа „Стратешка дубина“ о неоосманистичком повратку Турске на подручја бивших окупационих зона империје меком моћи економије, културе, дипломатије.

       У премијерном наступу у Сарајеву овај је у једној реченици све рекао: “Османска империја у Босни била је једна успјешна прича коју треба поновити”, а за утјеху хришћанима:  “Да није било дервшиме (данка у крви) која их је одвела до јањичарских комнаданата и везирских положаја на порти, остали би неписмени чобани”. 

       Сарајевска публика је занијемила од среће, тако да се нико од бошњачке елите није оградио од ових изјава. Као што није ни од Тајипових опетованих прича о Алијином „аманету да чува Босну и Бошњаке”, као да цијела Босна припада само њима.

Турска врхушка клања у Светој Софији

      Поред неоосманског, Фатих III ради и на панисламском колосијеку.

       На упозорење западних служби, посебно БНД да у бошњачком дијелу Босне слободно дјелују кампови за обуку исламских терориста, вехабијске комуне, пунктови за мобилизацију добровољаца за ИСИЛ, Бакир је врућ кромпир бацио у руке реису Кавазовићу да их стави под контролу ИВЗ.  А пошто се тзв. параџемати нису одазвали позиву да се уредно региструју, овај је вратио лопту Бакиру да ангажује органе власти.

       Послије тога је све пало у заборав и параџематлије дјелују као и прије, а Бакир их назива “безазленим хипицима”.

       Најзад, Бакир Изетбеговић распродаје арапским шеицима хектаре најкавалитетније земље око врела Босне надомак Сарајева, широм је отворио врата мигрантима из исламских земаља.

       Католицима не да да сами бирају своје представнике у заједничкој власти, православцима пријети да су “добили превише у Дејтону”.

       Треба ли још нешто да Бакир учини за ширење и јачање ислама да би заслужио да и њега постхумно поспу земљом из гроба Мехмеда II Освајача?

       Вријеме је да Република Српска и “Херцег-Босна” отарасе унитарне БиХ, или још чекају да у Сарајеву почну да на цркве дограђују минарете?

       Неће морати дуго! Цркве зврје празне, а џамија никад доста јер је, због клањања пет пута дневно, неопходна бар по једна у свакој мјесној заједници.

       За почетак, Изетбеговић II, алијас Фатих III би, рецимо, средњовјековну српскоправославну цркву на Башчаршији могао да претвори у музеј, као прелазно рјешење до џамије.

       Није лако постати Фатих ефендија.

       http://sveosrpskoj.com/komentari/kecmanovic-bosnjaci-vole-da-u-aliji-vid...

 

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари