Кецмановић: Додик се није суочио са политичким процесом већ са тероризмом глобалне неолибералне мафије

ОД СРБА НИСУ УСПЕЛИ ДА НАПРАВЕ МАЈМУНЕ, АЛИ ОД БиХ ЈЕСУ НАПРАВИЛИ ЏУНГЛУ

* Роберт КУПЕР, британски стручњак за међународне односе и дипломата написао је 2003: „Међу собом, постмодерне државе (тако зове земље ЕУ) функционишу на основу закона и отворене сарадничке безбедности. Али, када су у питању страромоднији облици државе ван постмодерних граница, Европљани морају да се врате грубљим методама старијег доба – сили, првом удару, превари... У џунгли свако мора да користи законе џунгле“ 

* Док им се није журило, радили су „кувањем жабе“, али како је Путин покренуо специјалну војну операцију, прешли су на „блиц криг“ против „малих Руса“ и дотерали до интерполове црвене потернице за Додика. Трампови мистериозни емисари, који су се дискретно појавили код Жељке Цвијановић у Председништву БиХ у Сарајеву, а онда и код Вучића у Београду, саопштили су да се пресуда Апелационог суда против Додика, каква год да буде, мора прихватити

* Али Додик је био спреман на све исходе и припремио више контрамера. Најпре је одбио да прихвати пресуду Апелационог суда БиХ, односно ЦИК-а: „Централна изборна комисија ме није изабрала за председника па ме не може ни сменити!“ Потом је понудио опозицији да уђе у концентрациону владу народног јединства, односно СНСД и њени коалициони партнери у власти позвали су опозиционе партије да заједно формирају „владу националног спаса“. Још је позвао народ да о свему реши на референдуму

* За разлику од грађанског рата ’92-95, када су сви били против Срба, сада Српска има иза себе две и по суперсиле. Ако су Караџић, Младић, Плавшићева, Кољевић и Крајишник успели да створе Републику, ова генерција српских политичара, са Додиком на челу, кадра је да је и после 30 година брани

__________________________________________________________________

             Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ         

             НЕ, против Додика се не води политички процес. Иако многи тврде да то није правни, како се жели приказати, него политички процес, не треба вријеђати политику.

             Ради се о још много горем: о насилничком процесу или силеџијском процесу, који води глобалистичка неолиберална мафија.

             Роберт Купер, британски стручњак за међународне односе и дипломата који је радио савјетничке послове у више европских амбасада, пише 2003: „Морамо се навићи на идеју двоструких стандарда. Међу собом, постмодерне државе (тако зове земље ЕУ) функционишу на основу закона и отворене сарадничке безбедности. Али, када су у питању страромоднији облици државе ван постмодерних граница, Европљани морају да се врате грубљим методама старијег доба – сили, првом удару, превари, шта год је потребно за све оне који живе у свету сваке државе за себе из 19 века. У џунгли свако мора да користи законе џунгле“. 

             Елем у цитату из књиге „Распад нација“, Купер је још прије двадесетак година јасно написао да дупли стандарди (нпр. РС не може из БиХ - КиМ може из Србије) нису никаква грешка на коју их је вриједило упозоравати, него стратегија којом се они свјесно и смишљено систематски служе. Штавише, да треба да се користе силом, агресијом и обманом као законима џунгле, какви су, рецимо, и примјерени Босни.

             Британски дипломата се једино џентлменски суздржао да нам каже да нас сматра мајмунима. Од Срба, међутим, нису успјели да направе дресиране мајмуне и у томе и јесте проблем, али од БиХ јесу успјели да направе џунглу.

             Када би човјеку здравог разума покушали да објасните актуелну ситуацију у БиХ, конкретно - хајку на легитимног предсједника РС, па му кажете да је води међународна заједница, која не постоји, да је представља в.п. који није изабран, да судски процес против Додика води Суд БиХ, који је неуставан, да ..., да ... - овај би забезекнут зинуо, ширио зјенице, крстио се са обје руке, одмахивао да престанете са тим глупостима. Е, онда ви закључите оном Андрићевом „На граници Босне престаје логика“, а овај запрепашћени га је имао у лектири или је бар чуо за нобеловца, па замишљено клима главом и у себи преводи: у БиХ је „ј... луд збуњеног“. И на крају пита: „Како таква земља ипак опстаје?“

             Тако што постоје двије паралелне реалности или, прецизније, пројектована БиХ и реална РС. Пројектована, коју чине заједнички органи (Предсједништво, парламентарна скупштина, Савјет министара и Уставни суд у којем одлучују странци), а у којем представници три народа ни о чему не могу да се договоре сем о рутинским техничким пословима. Пројектовану у минијатури чини ФБиХ, у којој двонационално представништво ни током четврогодишњег мандата не може да формира владу, изгласа буџет итд. Реалну БиХ пак чини РС, која функционише упркос томе што су јој отете бројне надлежности које јој припадају према Дејтонском споразуму и 12 анекса. Како отете?

             Па тако што је тзв. међународна заједница већ годину након Дејтона/Париза дала в.п.-у Бонска овлашћења, којим је од медијатора имплементације претворен у диктатора старијег од свих домаћих демократских институција. Након тога све им је било лако.

             Оно што власти у Српској нису хтјеле добровољно да прихвате у корист властите штете, в.п. би написао бефел, па се морало. Доцније се испоставило да је тумачење Бонских овлашћења била још једна превара, а Вестендорп, који је први добио тај алат у руке, на прву је реаговао: „Ово је против Дејтона!“. Али бјеше му, наставило се по инерцији, коју је Додик упорно и вјешто реметио. И они су мијењали ритам зависно од пречих послова, и није било исто са Петричем и Ешдауном, као са Шварц-Шилингом и Инцком.

             Док им се није журило, радили су „кувањем жабе“, али како је Путин покренуо специјалну војну операцију, прешли су на „блиц криг“ против „малих Руса“ и дотјерали до интерполове црвене потјернице за Додика. А онда заокрет: долазак Трампа, преговори са Путином, немјешање у послове других држава, повлачење Бајденовог амбасадора из Сарајева, поништење друге пресуде Додику... И када су оптимисти, попут потписника ових редова, очекивали да ће се процес одвијати инерцијом у истом повољном смјеру ...

             Клатно су опет зањихали у супротном: Апелациони суд је потврдио прву пресуду Додику која гласи: година затвора (која се може откупити) и шест година забране бављења политичкм пословима. Истина, знало се да у том смјеру дува из Брисела, тројка Берлин-Лондон-Париз је то и предочила у нон пејперу, али рачунало се на Трампа. Његови мистериозни емисари, који су се дискретно појавили код Жељке Цвијановић у Предсједништву БиХ у Сарајеву, а онда и код Вучића у Београду, саопштили су да се пресуда Апелационог суда против Додика, каква год да буде, мора прихватити. Био је то предзнак да ће бити лоша, а ЦИК је након што је и објављена, према очекивању, одузео предсједнички мандат и најавио расписивање ванредних избора за три мјесеца. Али Додик је био спреман на све исходе и припремио више контрамјера.

             Најприје је одбио да прихвати пресуду Апелационог суда БиХ, односно ЦИК-а: „Централна изборна комисија ме није изабрала за предсједника па ме не може ни смијенити!“ Потом је понудио опозицији да уђе у концентрациону владу народног јединства, односно СНСД и њени коалициони партнери у власти позвали су опозиционе партије да заједно формирају „владу националног спаса“. Додик их је тако све ставио на тест патриотизма, јер не ради се о њему лично него о поништавању воље народа у Српској да изабере свог предсједника Републике.

Ненад Кецмановић

             Најзад, Додик је извукао и најјчу карту – референдум, на којем ће народ добитиприлику да потврди предсједнички мандат који је још у току и тако предухитри и обесмисли ванредне изборе, годину дана прије редовних.

             Додик има пред собом још четвртину мандата повјереног од народа, добио је и подршку Народне скупштине, да упркос Апелационом суду и ЦИК-у остане предсједник, опозиција је ионако нејака, а нелојалношћу демократски изабраном предсједнику зарадила је минус гласове, односно њему намакла и оне које није имао. Додик је тако могао комотно да изјави да ће се повући само ако на референдуму изгуби повјерење народа који га је био изабрао.

             Формулација референдумског питања је техничка ствар, али референдум је сам по себи за противнике незгодна ствар. За разлику од избора, на којима се износе програми који обећавају све и свашта и одавно се једва разликују од кандидата до кандидата, референдум се односи на једно конкретно питање и одговара се са „да“ или „не“, представља убојито политичко оружје.

             Као облику непосредне демократије, који препоучује ЕУ, а Српска има и закон у референдуму, тешко га је оспорити, али из ОХР-а сваке године изнова гунђају на прославу  Дана Републике баш зато што га је Српска заштитила референдумом.

             Не треба сумњати да ће и овим поводом између Шмита и Додика пљуштати оспоравања и забране, али боже мој, једна ће поништавати другу и Додик ће опет побиједити, а Шмиту ће бити за све крив.   

             Стицајем околности које је произвео Шмит испред Мерца, Стармера и Макрона, народ у Српској политичку судбину Милорада Додика доживљава као бити или не бити за Републику, јер слиједи узурпација природних ресурса и увоз муслиманских миграната, што ће бити услов за „европску промоцију“ неке потенцијално нове власти.

             А његова одлучност да се не преда мобилисала је моћну спољну подршку. Одмах су се енергично огласили Орбан, Фицо, Путин, Вучић. Предсједник највеће и војно најмоћније државе на свијету ономад је на руској телевизији емоционално говорио о несаломљивости српског народа и иницирао сједницу СБ УН на којој су руски и кинески амбасадор стали у Додикову одбрану и амерички био суздржан, британски и француски против.

             За разлику од грађанског рата ’92-95, када су сви били против Срба, сада Српска има иза себе двије и по суперсиле. Ако су Караџић, Младић, Плавшићева, Кољевић и Крајишник успјели да створе Републику, ова генерција српских политичара, са Додиком на челу, кадра је да је и послије 30 година брани. Без обзира на то што, како они воле да кажу, угрожавају мир и стабилност у региону, што је њима потребно да би без узнемиравања и нестабилности реализовали пројекат БиХ без Српске.         

             Не, процес против Додика ипак не само да није ни правни ни политички него није ни силеџијски. Ради се о неоколонијалном терористичком процесу. Ако не вјерујете властитом искуству, читајте Роберта Купера о мајмунима у џунгли.

             https://sveosrpskoj.com/komentari/kecmanovic-dodik-se-nije-suocio-sa-pol...