Кецмановић: Србима будућност зависи од руске побједе у рвању са Западом у Украјини

ПРЕСУДНА ЈЕ БИЛА ПУТИНОВА БРЗА И ОДЛУЧНА РЕАКЦИЈА И ОЦЈЕНА ДА ЈЕ ВАГНЕР ПАТРИОТСКА ВОЈСКА

* Кад су Вагнеровци одсутали о марша на Москву - Српска и Србија су одахнуле. А одахнули су богме и народи 140 од 190 држава у свијету, које нису увеле санкције Русији, ишчекујући слом глобалног неоколонијализма САД

* У модерним ратовима су ријетки примјери да, као у средњем вијеку, цар, султан, краљ, кнез на бијелом коњу са исуканим мачем јаше испред свих и стиче велику популарност међу борцима. Један од таквих био је генерал Ратко Младић и зато је могао да се јавно спори са врховним командантом Караџићем. Али, никад није из ратног стана ВРС у Црној ријеци кренуо у поход на Пале гдје је столовала цивилна власт, иако су официрске плате стизале из Београда

* Пригожин је сасвим изнебуха командовао „налево круг“. Лукашенко је опет некако необично брзо и успјешно реаговао. Наивно је све свести на бонапартизам бившег кувара, који се добро тукао са бившим комичарем

*  Ако ова епизода специјалне операције у Украјини не ослаби Путинову Русију, можда ће је чак и ојачати. Ипак, боље би било да је није ни било

__________________________________________________________

          Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

          ПРИГОЖИН је командовао „На лијево круг, напријед марш!“ и Вагнеровци су на 200 километара до Москве, окренули натраг и већ су поново у својим базама и положајима на фронту.

          Српска и Србија су одахнуле. А одахнули су богме и народи 140 од 190 држава у свијету, које нису увеле санкције Русији, ишчекујући слом глобалног неоколонијализма САД.

          Испоставило да је уз посредовање Лукашенка постигнут поразум. Шта се и зашто у међувремену догодило?

          Чињенично, Пригожинова паравојска, која броји чак око 25 000 војника, прославила се на најтежим задацима Путинове специјалне операције, у више наврата је изразила незадовољство подршком Москве.

          Пригожин је директно оптуживао министра Шојгуа и начелника генералштаба Герасимова. Ништа необично, али обично не тако гласно.

          Увијек је постојала тензија између команданата на фронту и претпостављених који сједе у кабинетима, прате операције на штапским картама и издају наређења далеко од прве линије фронта гдје се крвари, убија и гине.

Ратко Младић и Радован Караџић

           „Мастиљаре“ или „политичари“ - са презрењем их називају колеге које заударају на барут.

          У модерним ратовима су ријетки примјери да, као у средњем вијеку, цар, султан, краљ, кнез на бијелом коњу са исуканим мачем јаше испред свих и стиче велику популарност међу борцима. Један од таквих био је генерал Ратко Младић и зато је могао да се јавно спори са врховним командантом Караџићем. Али, никад није из ратног стана ВРС у Црној ријеци кренуо у поход на Пале гдје је столовала цивилна власт, иако су официрске плате стизале из Београда.

          Пригожин и Вагнеровци били су, међутим, приватна војска неуклопљена у систем Оружаних снага РФ, али лојални руској држави, која их је понекад ангажовала и ван граница у Сирији и Африци.

          Прекаљени и добро наоружани професионалци прије би се могли упоредити са француском Легијом странаца него са псима рата. Али, није познато да су овакве формације самостално кретале у поход на пријестоницу да руше власт сем ако су изостале плате.

          Конкретан случај, већ назван побуном, државним ударом и сл., најприје би се могао објаснити  бонапартизмом. 

          Још у антици се неријетко догађало да команданти римских легија након нових освајања или гушења побуна на периферији, стекну такву славу и популарност да су приликом повратка представљали опасност за власт. Одушевљена маса их је извикивала за нове императоре, а њихове легије у крвавом обрачуну са преторијанском гардом, доводиле их на трон.

          Наполеон Бонапарта се послије великих побједа и повратка у Париз прогласио за цара и постао синоним за овај феномен.

          Из опреза према потенцијалном бонапартизму, генералисимус Стаљин је прослављеног маршала Жукова, након што је у Берлину подигао совјетску заставу побједе у Другом свјетском рату, гурнуо у сјену маршала Васиљевског.  Тито је команданту Прве пролетерске, популарном Кочи Поповићу, тек годинама послије рата додијелио Орден народног хероја и то под притиском ветерана, а овај све схватио па се самоискључио из државно-партијске  конкуренције и посветио дипломатији. 

          Већ је уочена извјесна аналогија са примјерима из минулог грђанског рата у БиХ.

          Два нижа официра ВРС, случајно са истим презименом Остојић, подигла су побуну у Бањалуци против власти на Палама која је „уживала у привилегијама док је војска гладовала“, али накратко и без успјеха и никад није утврђено ко је стајао иза тога.

          На другој страни босанског фронта, предратни ситни кримос Јука Празина, прославио се првих дана одбране Сарајева. „Црни бисер“ пријестонице борио се на штакама и „грађани“ су му пјевали пјесме, фотосе носали на шофершајбама, што је овоме неуком момку толико ударило у главу да је од Алије тражио генералски чин и кабинет у згради Предсједништва.

          Скончао је у Белгији у каналу поред аутопута.

          Пригожин, наравно, није ни Жуков, ни Коча, ни Остојић, ни Јука, а ни Путин није Стаљин, Тито, Радован, Алија, али постоје неке асоцијације. 

          Вагнеровци су се током цијелог рата истицали у односу на регуларну руску војску дијелом састављену од резервиста, добровољаца, ветерана. И као најубојитијии обављали су најтеже задатке и за то хваљени и одликовани од стране начелника, министра, предсједника, али баш да би сачували своју изузетност и незаисност одбијали су да потпишу уговор и уврсте се у јединствен строј.

          У Бахмуту су се посебно прославили у захтјевним уличним борбама и то је Пригожину очито ударило у главу, а у Москви можда то и није било валоризовано на очекиваном нивоу.

          Да ли је то био пропуст или „пропуст“ Шојгуа и Герасимова, који је изазвао Пригожена, или су га баш њихова признања размазила и распалила његове нереалне војне и цивилне амбиције?

          А опет, Вагнер није било упутно фаворизовати у односу на регуларну руску војску РФ која је носилац специјалне операције.

          Шта се догађало у глави бившег робијаша, угоститеља, паравојног предузетника, када се одважио на поход на пријестоницу на челу респектабилне приватне војне силе?

Јевгениј Пригожин са својим

Вагнеровцима у Бахмуту

          Да ли је хтио да изнуди од Путина да смјени Шојгуа и Герасимова, а њега самог, као успјешнијег у ратовању, постави за начелника Генералштаба, министра одбране, свог савјетника за специјану операцију, рачунајући да врховни командант неће ући у крвави унутрашњи обрачун усред рата?

          Или су Пригожинове амбиције биле далеко веће па је, у координацији са западним службама, руском опозицијом, неким незадовољним официрима у војном врху и украјинском војском, планирао државни удар или чак грађански рат, на што указује једна ранија изјава да је „специјална операција пропала и да је била сувишна“.

          Како год да је било, Путинова брза и одлучна реакција да се ради о “класичној велеиздаји руске државе, ножем у леђа у тренутку када је народ у рату“, зауставила је Пригожина надомак Москве, уз правдање да Вагнер није издајничка него патриотска војска.

          А онда се укључио Путинов савезник и Пригожинов стари знанац Лукашенко и у задњи час склопио дил. Пригожин и најближи сарадници отићи ће у Бјелорусију, а остали Вагнеровци због минулих заслуга биће амнестирани и потписати уговор о интеграцији у регуларне војне формације РФ.

          Поражене западне службе конструишу да је све ово само блеф Путина, Лукашенка и Пригожина.

          Пошто је жива сила украјинске војске потрошена, увелико се говори да ће задатак преузети Пољаци, традиционални русофоби и англофили, са апетитом да поврате своје историјске територије у Украјини.

          Путин је већ размјестио нуклеарне главе на пољске границе Бјелорусије, али Лукашенку недостаје нешто типа Вагнер и Пригожин и сараданици ће тамо започети окупљање и увјежбавање.  А такав састав на ближој локацији може да послужи и као важна подршка за  преузимање старе руске пријестонице Кијева. Али, могли су то да изведу и без маскараде.

Ненад Кецмановић

          Истина, чудно је да Вагнери нису вербално дирали у ауторитет Путина, а заузели су Ростов, оборили хеликоптере и кренули на Москву.

          Пригожин је сасвим изнебуха командовао „налево круг“. Лукашенко је опет некако необично брзо и успјешно реаговао. Наивно је све свести на бонапартизам бившег кувара, који се добро тукао са бившим комичарем.

          Тек грађански рат, са асоцијацијом на 1917, очас се претворио у хепиенд баш као на Актуелностима ТВ Хепи са нашим руским навијачима и Путиновим фановима.

          Подршку Путину изразили су многи државници широм свијета, па и, сваки на свој начин, и Вучић и Додик, јер Србима будућност зависи од руске побједе.

          Ако ова епизода специјалне операције у Украјини не ослаби Путинову Русију, можда ће је чак и ојачати.

          Ипак, боље би било да је није ни било.

          https://sveosrpskoj.com/komentari/kecmanovic-srbima-buducnost-zavisi-od-...