Степић: Границе на Балкану су непроменљиве, осим ако то није на штету Срба

ПОСТЈУГОСЛОВЕНСКИ ПРОБЛЕМИ СУ ВЕЗАНИ ЗА ПРОГЛАШАВАЊЕ ГРАНИЦА УНУТАР СФРЈ ДА ДРЖАВНЕ

* Шта би било да су југословенске федералне јединице биле формиране у складу с просторним размештајем конститутивних народа (не и националних мањина), па чак рачунајући и додатне, „инстант нације“?  Да ли би сецесиони и верско-грађански рат – ако би се уопште и догодио – био тако суров и дуготрајан, с резултатима који до дана данашњег нису донели прихватљива решења и какву-такву стабилност? Или би се земља дезинтегрисала мирно, по тако често сугерисаном „чешко-словачком моделу“?

___________________________________________________________________

       Аутор: Миломир СТЕПИЋ

       СВИМА, изузев високим представницима, постаје све јасније да је управо Федерација БиХ „део проблема, а не део решења“, тј. да „кривац“ није Република Српска која се стигматизује како би се развластила и деконструисала неким „духом, а не словом Дејтона“, „Дејтоном 2“ или „Бриселом, а не Дејтоном“

       Границе на Балкану су непроменљиве, осим ако то није на штету Срба.

       Већ три деценије важи ово са Запада диктирано геополитичко правило.

       Многи још увек не желе да схвате да се проблеми у (пост)југословенском простору могу поједностављено, али не и погрешно, објаснити неконсеквентним унутрашњим границама које су приликом растакања заједничке државе проглашене за међународне.

       Јер, шта би било да су југословенске федералне јединице биле формиране у складу с просторним размештајем конститутивних народа (не и националних мањина), па чак рачунајући и додатне, „инстант нације“?

       Да ли би сецесиони и верско-грађански рат – ако би се уопште и догодио – био тако суров и дуготрајан, с резултатима који до дана данашњег нису донели прихватљива решења и какву-такву стабилност? Или би се земља дезинтегрисала мирно, по тако често сугерисаном „чешко-словачком моделу“?

       Уосталом, Македонија, а потом и Црна Гора, које јесу имале партијски успостављену, али и ипак (ново)етничку границу, издвојиле су се без сукоба, а словеначки „десетодневни рат“ био је, у ствари, против југословенске државе и војске, а не против суседних Хрвата с којима су имали „чисту“ границу и с којима су неспоразуми заоштрени тек касније.

    Предратна етничка карта БиХ по насељима

(према попису 1991.)

       Проблем је настао када је постало јасно да ће многи Срби и српски простори остати унутар тзв. АВНОЈ-ских граница неоусташке Хрватске, са већ историјски доживљеном и поново најављеном судбином.

       Још деликатније било је у БиХ, где је републичка граница пресецала не само српске већ и неке хрватске области.

       Да апсурд буде већи, „међународна заједница“, како је Запад сам себе прогласио, сложила се с нестанком Југославије образлажући да њени народи више не желе да живе заједно, али је инсистирала да БиХ („Југославија у малом“) мора по сваку цену да опстане иако и њена три народа такође не желе да живе заједно.   

       http://www.pecat.co.rs/2020/11/dejtonska-mapa/