Шведски научници омогућују „пацијентима“ да виде своје - невидљиво тело

ЕКСПЕРИМЕНТИ КОЈИ УКЛАЊАЈУ СТРЕС, СМИРУЈУ ПУЛС, ОСЛОБАЂАЈУ СТИДЉИВОСТИ...

• Учесници експеримента за кратко време почињали својим телом сматрају оно што су доживљавали помоћу „виртуелне кациге“ и да покушавају да избегну убод ножем у свој непостојећи стомак. Чак их је при том обливао хладан зној

        МЕЂУНАРОДНА група неурофизиолога направила је софтверско-хардверски систем, посебну виртуелну кацигу која тера човека да мисли да је његово тело потпуно невидљиво за друге људе, наводи се у чланку објављеном у часопису Scientific Reports.

         „Буквално кроз минут већи део наших „пацијената“ почела је да везује осећај додира за онај празни простор где су видели четкицу која се креће и где се, по њиховом мишљењу, налазило њихово невидљиво тело. У претходном истраживању смо показали да можемо да натерамо човека да осећа непостојећу руку. Невероватно, али та илузија, како се испоставило, може да се прошири на цело тело“ - истакао је Арвид Гутерстам са Каролиншког института у Стокхолму (Шведска).

        Гутерстам и његове колеге већ неколико година раде на „прикључењу“ непостојећих екстремитета на људско тело и покушавају да натерају учеснике експеримената да осећају невидљиве руке или ноге. Такви експерименти, надају се неурофизиолози, помоћи ће нам да схватимо зашто човек осећа фантомске болове после ампутације екстремитета и како се они могу елиминисати. 

        Овај пут Гутерстамова група је отишла корак даље и натерала је пацијенте да мисле да је цело њихово тело одједном постало невидљиво користећи најједноставнија средства - виртуелну кацигу, пар камера, специјалан софтвер и неколико психолошких трикова.

        Када би учесник експеримента ставио кацигу, пред очима би му се појавила слика из камера које су се налазиле у другом делу собе и које су „гледале“ приближно под истим углом и у исту страну као и он. Затим би му прилазио један од вођа експеримента, узимао би две четкице, од којих добровољци једну не би видели због ограниченог угла посматрања, и почињао би да глади њихов прави стомак, руке, ноге, остале делове тела и празан простор испод камера.

        Након одређеног времена, научници би проверавали да ли се код њих створила илузија да имају невидљиво тело, користећи технику коју су развили током претходних експеримената: они су изненада вадили нож и покушавали њиме да убоду у замишљени стомак човека испод камера. Током тог напада други експериментатори су пратили реакције добровољаца и рад њиховог мозга.

        Како је показао експеримент, кратка серија глађења у трајању краћем од минута била је довољна да учесници експеримента почну да сматрају празно место испод камера својим телом и да покушавају да избегну убод ножем и да се при том обливају хладним знојем.

        Најзанимљивије је то што је „невидљивост“ приметно мењала понашање и социјалне одлике пацијената Гутерстама и његових колега. По речима научника, стидљиви људи су се понашали слободније и нису били стидљиви пред публиком ако су сматрали да су невидљиви. Осим тога, код свих добровољаца се смањивао ниво стреса, као и пулс.

        То својство „невидљивости“, по мишљењу неурофизиолога, може се искористити за лечење целог низа социално-психолошких проблема, као и за проучавање тога како доживљај сопственог тела утиче на психу и социјалне особине човека. Осим тога, она ће помоћи да се процене социјалне последице утицаја правих „капа за невидљивост“, које би научници могли да изумеју у блиској будућности, сматрају научници.