Ћеранић: Бошњачка „тројка“ преко Бањалуке ушла у сарајевски трамвај који је искочио из шина

ТРАМВАЈСКА ТРАГЕДИЈА ОГОЛИЛА КРИЗУ КОЈА СЕ НЕ МОЖЕ РЕШИТИ ПОЛИТИЧКОМ РЕТОРИКОМ

* Институционални механизми активирани су без одлагања: возач трамваја је приведен, кантонално тужилаштво покренуло је истрагу, а 14. фебруар проглашен је Даном жалости у Кантону Сарајево. Шок који је уследио готово тренутно је прерастао у реакцију улице — грађани су се спонтано окупили и блокирали главну градску саобраћајницу. Већ сутрадан, број окупљених био је осетно већи, што је показало да трагедија није доживљена као изолован инцидент, већ као симптом дубљег проблема

* У тренутку када се све више говорило да би трамвајска трагедија могла постати сарајевска „надстрешница“, уследио је политички потез који је отворио нову димензију догађаја. Лидери Тројке заказали су састанак у строгом центру Бање Луке, где су потписали споразум о заједничком наступу на општим изборима 2026. године

* Након што је Додик дипломатском офанзивом ослабио њихову позицију на ширем плану, проблеми су почели испливавати и изнутра. Истовремено, сарајевски протести не јењавају, а све гласније се поставља питање тренутка када би захтеви за оставкама могли прећи са кантоналног на федерални ниво

* Протести у Сарајеву трају, а одговори који би умирили незадовољне грађане још се не назиру. У таквом амбијенту, усмеравање пажње ка Бањој Луци и упорно скретање политичког фокуса на Додика све мање изгледа као стратегија која може променити расположење јавности. Трамвајска трагедија тако је прерасла оквире саобраћајне несреће

______________________________________________________________________

             Пише: Предраг ЋЕРАНИЋ

             НАКОН што је трамвај, крећући се великом брзином, искочио из шина приликом скретања улијево, ударио у путнички аутомобил и пробио заштитну ограду на станици недалеко од Земаљског музеја у Сарајеву, трагедија је била неизбјежна. Живот је изгубио 23-годишњи младић, а четири путника су повријеђена.

             Шок који је услиједио готово тренутно је прерастао у реакцију улице — грађани су се спонтано окупили и блокирали главну градску саобраћајницу. Већ сутрадан, број окупљених био је осјетно већи, што је показало да трагедија није доживљена као изолован инцидент, већ као симптом дубљег проблема.

             Институционални механизми активирани су без одлагања: возач трамваја је приведен, кантонално тужилаштво покренуло је истрагу, а 14. фебруар проглашен је Даном жалости у Кантону Сарајево. Међутим, паралелно са формалним реакцијама, растао је и притисак јавности.

             Како су дани пролазили, протести су добијали на интензитету и артикулисали све јасније захтјеве — утврђивање одговорности за трагедију, повећање безбједности јавног превоза и политичку одговорност надлежних.

             Под притиском јавности уследили су и кадровски потези. Директор ГРАС-а поднио је оставку, док је премијер Владе Кантона Сарајево своју понудио. Ипак, незадовољство протестаната није се стишавало. Напротив, са улица је стизала порука да симболични гестови нису довољни без системских промјена.

             У таквом амбијенту полиција је упозорила да располаже информацијама о намјери појединих група младих да пале застарјеле трамваје, нагласивши да ће у случају насилних поступака реаговати.

Побегли у Бањалуку од своје "улице" и

надируће странке клана Изетбеговић

             Захтјеви демонстраната у међувремену су проширени — инсистирало се на транспарентном објављивању резултата истраге и институционалној подршци породицама повријеђених. Посебно је уочљива била мобилизација младих, прије свега ученика и студената, чије присуство протестима даје додатну симболичку тежину.

             Истовремено, са окупљања су се могле чути оптужбе да институције реагују тек након трагедија, што је протестима давало карактер шире критике система управљања јавном безбједношћу.

             Управо у тренутку када се све више говорило да би трамвајска трагедија могла постати сарајевска „надстрешница“, уследио је политички потез који је отворио нову димензију догађаја.

             Лидери Тројке заказали су састанак у строгом центру Бање Луке, гдје су потписали споразум о заједничком наступу на општим изборима 2026. године. Елмедин Конаковић, Нермин Никшић и коалициони партнери постигли су договор, али је избор времена и мјеста састанка неминовно покренуо питања.

             Зашто Бања Лука у тренутку када „град на Миљацки кључа од протеста“? Да ли је ријеч о политичкој поруци, тактичком потезу или покушају скретања пажње са кризе која је окупила хиљаде људи на улицама? Новинарска питања на конференцији за медије низала су се једно за другим, пратећи логичну сумњу јавности.

             Током обраћања јавности, сарајевски политички актери нису могли заобићи Милорада Додика, који им је недвосмислено поручио да Бања Лука не може бити уточиште од народног незадовољства. У том контексту, Конаковић готово да није могао саставити реченицу без помињања Додика — од наводно помјереног аранжмана од 400 милиона у арбитражном поступку који се, како тврди, не може избјећи, преко обавеза које је представио као ануитет од 1,6 милијарди повезан са бечком и лондонском берзом, до оцјене да Додику треба политичка „забава“ како би пажњу јавности усмјерио на друге теме.

             Ипак, упркос покушајима да се политичка полемика премјести на међусобне оптужбе, унутрашња стабилност сарајевске Тројке све је видљивије доведена у питање. Након што је Додик дипломатском офанзивом ослабио њихову позицију на ширем плану, проблеми су почели испливавати и изнутра. Истовремено, сарајевски протести не јењавају, а све гласније се поставља питање тренутка када би захтјеви за оставкама могли прећи са кантоналног на федерални ниво.

             У том свјетлу, одлазак у Бању Луку ради потписивања споразума о заједничком наступу на изборима дјелује као покушај политичког дистанцирања од реалности која Тројки не нуди извјесну и „свијетлу“ перспективу.

Предраг Ћеранић

             Паралелно с тим, СДА интензивира припреме за опште изборе, што је потврдио и резултат на пријевременим изборима за начелника Вареша, гдје је кандидат те странке однио побједу.

             Политичка сцена у Федерацији БиХ тиме се додатно компликује. СДА настоји повратити позиције, док се у Републици Српској очекује континуитет политичког дјеловања кроз кључне функционере и институционалне полуге власти.

             Насупрот томе, сарајевска Тројка — или, судећи по броју страначких лидера који су пристигли у Бању Луку, својеврсна „петорка“ — са тог скупа није могла понудити наратив који би ублажио притисак са улице.

             Протести у Сарајеву трају, а одговори који би умирили незадовољне грађане још се не назиру. У таквом амбијенту, усмјеравање пажње ка Бањој Луци и упорно скретање политичког фокуса на Додика све мање изгледа као стратегија која може промијенити расположење јавности.

             Трамвајска трагедија тако је прерасла оквире саобраћајне несреће и постала огледало институционалне одговорности, политичке комуникације и повјерења јавности. Док улице Сарајева остају простор грађанског незадовољства, политички актери суочавају се са много сложенијим изазовом — како одговорити на кризу која се не може ријешити реториком, већ искључиво видљивим резултатима.

             Управо у том раскораку између очекивања грађана и реакције политике лежи кључни тест који ће одредити не само судбину актуелних протеста, већ и динамику предстојеће изборне године.

             https://sveosrpskoj.com/komentari/ceranic-bosnjacka-trojka-preko-banjalu...