Ћеранић: Додик безмало 20 година ниже победе јер је његова политика и 1997. била - народна

БИЉАНА ПЛАВШИЋ ЈЕ У ДОДИКУ ЈОШ ДЕВЕДЕСЕТИХ ВИДEЛА БУДУЋНОСТ СРПСКЕ

* Милорад Додик је учинио да бивша председница Српске Биљана Плавшић буде сахрањена уз државне почасти. Однос према свима који су обављали, и који ће тек обављати, ту високу дужност треба да буде достојанствен и прожет дубоким уважавањем. Тиме поштујемо Републику Српску и ценимо сопствену слободу

* Чим је постала председник, Плавшић је одлучила да Републику рашчисти од организованог криминала који су спроводили сами државни органи. Реч је, наравно, о данас прилично заборављеним фирмама „Центрекс“ и „Селект импекс“. Прву је основала Влада Српске, а другу – замислите – Служба државне безбедности чији је тадашњи руководилац на једној од седница Народне скупштине тврдио: „Важно је да смо платили порез“

* „Шаљите је у лудницу, председницу у лудницу!“ – грмио је тадашњи министар полиције, суспендован због непоштовања наредби врховног команданта. Министрова несрећа била је у томе што је у слушалицу викао у непосредној близини Драгана Лукача. „Неће моћи“, кратко му је одбрусио Лукач, звани Ледени, и подигао своју јединицу да заштити председницу Републике. Али, није подигао само јединицу – за њим су се убрзо дигле Бања Лука, а потом и цела Крајина

* Многе је поставила за министре, а они је нису посећивали ни у Хагу ни касније, кад је изашла на слободу. Али, у једном човеку увек је имала подршку. То је Милорад Додик с почетка ове приче о Биљани Плавшић. Он, између осталог, и побеђује на изборима зато што чува људе и не заборавља их

_______________________________________________________________________________

               Пише: Предраг ЋЕРАНИЋ

               СМРТ Биљане Плавшић губитак је за Републику Српску. Зато су ријечи Милорада Додика да ће бивша предсједница Српске бити сахрањена уз државне почасти у потпуности оправдане.

               Уопште узев, однос према свима који су обављали, и који ће тек обављати, ту високу дужност треба да буде достојанствен и прожет дубоким уважавањем. Тиме поштујемо Републику Српску и цијенимо сопствену слободу. Ипак, допринос свих предсједника развоју Републике није једнак.

               Плавшићева је ту дужност преузела након првих послијератних избора у БиХ, добила здушну подршку српског народа и убрзо одлучила да Републику рашчисти од организованог криминала који су спроводили сами државни органи. Ријеч је, наравно, о данас прилично заборављеним фирмама „Центрекс“ и „Селект импекс“.

               „Центрекс“ је основала Влада Републике Српске, а „Селект импекс“ – замислите – Служба државне безбједности. Тадашњи руководилац СДБ није видио ништа необично у пословању фирме коју је основала његова служба.

               На једној од сједница Народне скупштине набројао је послове којима се бавила, од извоза зеолита до продаје цигарета и грађевинског материјала. „Важно је да смо платили порез“, нагласио је.

               Плавшићева није имала разумијевања ни за шта што је мирисало на лично богаћење. Повукла је радикалне потезе, а тадашња државна врхушка односила се према њој као према спремачици која се дрзнула да тражи повишицу.

Младен Иванић

               „Шаљите је у лудницу, предсједницу у лудницу!“ – грмио је тадашњи министар полиције, суспендован због непоштовања наредби врховног команданта.

               Министрова несрећа била је у томе што је у слушалицу викао у непосредној близини Драгана Лукача. „Неће моћи“, кратко му је одбрусио Лукач, звани Ледени, и подигао своју јединицу да заштити предсједницу Републике. Али, није подигао само јединицу – за њим су се убрзо дигле Бања Лука, а потом и цијела Крајина.

               Први су на митинг подршке Плавшићевој кренули студенти. Њих двије хиљаде окупило се пред Банским дворима, тадашњим сједиштем предсједника Републике.

               На наредни митинг дошло је више од 40 хиљада Бањалучана. Побуна Биљане Плавшић била је само окидач нагомиланог незадовољства, а масовну подршку добила је управо зато што је власт деценијама ниподаштавала Бању Луку и Крајину уопште.

               Много се спекулисало и о паду западнокрајишких општина, које су пред налетом Хрватске војске падале као домине. „Договорено – продано“, шапутало се по Бањој Луци.

Са Момчилом Крајишником

               Услиједили су нови митинзи подршке. Обезбјеђивали су их Лукачеви специјалци, који су уз то тихо надзирали противнике, а подршку им је пружила готово сва полиција Крајине.

               Мени је, као једном од учесника тих догађаја, пришао млад и одлучан политичар којег до тада нисам познавао. „Ја сам Милорад Додик, имате моју пуну подршку“, рекао је кратко човјек чија ће влада већ након пола године постати круна револуције Биљане Плавшић.

               Додик је догађаје из 1997. године подржао искрено, без калкулисања које је обиљежило подршку Младена Иванића. Језгро побуне био је кабинет Биљане Плавшић, 6. Одред Специјалне бригаде на челу са Драганом Лукачем, дио бањалучке јавне и државне безбједности.

               Заједно с тадашњим шефом кабинета предсједнице присуствовао сам састанку на којем се ковала будућа Влада Српске. Иванић је био предвиђен као први кандидат за мандатара, а Додик као алтернативни.

               Иванићева рачуница била је сљедећа: половину министара дао би СДС, другу половину коалиција окупљена око Српског народног савеза (СНС), странке Биљане Плавшић, а Иванић би одабрао три експерта. Сједнице Владе одржавале би се наизмјенично на Палама и у Бањој Луци.

               Уколико СДС то не би прихватио, Иванић би вратио мандат, а на сцену би као нови кандидат за премијера ступио Милорад Додик и састављао владу без СДС-а.

Драган Лукач

               СДС понуду није прихватио, Иванић је вратио мандат – и тако Додик постаде премијер.

               Оптужбе незадовољних низале су се непрекидно. Најчешће је понављана тврдња да је нова власт дошла на тенковима међународних снага СФОР-а, што није тачно. Нова власт дошла је на таласу народног незадовољства.

               Графит „Крајино, издржи!“, исписан крупним словима на улазу у Бијељину из правца Бање Луке, показивао је да је подршке било и у другим крајевима Српске. Да је та политика била ненародна, Додикова странка не би скоро двадесет година низала блиставе побједе.

               Неки припадници полицијског руководства херојску побуну из 1997. године платили су главом. Убијени су Љубиша Савић Маузер и Срђан Кнежевић. Над Маузеровим одром највише смо плакали предсједница Плавшић и ја. Био сам посљедњи човјек с којим је разговарао телефоном – убили су га двадесет минута након нашег разговора.

               Срђана Кнежевића убили су пред породичном кућом, наочиглед његове малољетне дјеце. Високу цијену платила је и предсједница Плавшић. Поједини поражени политички противници свесрдно су се трудили да Хашком трибуналу прибаве доказе за оптужницу која је против ње накнадно подигнута. Застрашивали су и потенцијалне свједоке.

Предраг Ћеранић

               Када је схватила да је пред судијама остала сама, склопила је споразум с Тужилаштвом. Услиједиле су нове оптужбе, и то од оних који су је у тај положај и довели.

               Многе је поставила за министре, а они је нису посјећивали ни у Хагу ни касније, кад је изашла на слободу. Али у једном човјеку увијек је имала подршку. То је онај исти Милорад Додик с почетка ове приче о Биљани Плавшић.

               Он, између осталог, и побјеђује на изборима зато што чува људе и не заборавља их.

               Ове године смрт Биљане Плавшић и још једна велика побједа странке Милорада Додика и кандидата које је подржао на управо одржаним изборима некако се додирују – дијели их свега неколико дана.

               Биљана Плавшић је у њему видјела будућност Српске.

               https://sveosrpskoj.com/2026/10/05/ceranic-dodik-bezmalo-20-godina-nize-...