Чворовић: ЕУ притиска Србију и за муницију Украјини и поводом „Косова“ у складу са Бриселским споразумом
МОЖЕМО ДА СЕ ВРАТИМО У ОКВИРЕ УСТАВА И РЕЗОЛУЦИЈЕ 1244 САМО АКО КиМ ВРАТИМО У СБ УН
Др Зоран Чворовић
* Нису неочекивани притисци да Србија усклади своју спољну и безбедносну политику - извоз оружја - са Европском унијом. И то је предвиђено Бриселским споразумом из фебруара 2023-ће
* Тачком 3 Охридског анекса се Србија обавезала да Охридски споразум из фебруара 2023. и Охридски анекс постану саставни део преговарачког оквира приступања Србије ЕУ. Дакле, наше обавезе у извршавању тих сппразума - из Брисела и Охридског анекса - проистичу из процеса евроинтеграција, јер су ти споразуми имплементирани у преговарачки оквир почев од 2024. године
* Тачком 1 Охридског анекса, Србија се на жалост обавезала да призна - не само документа него и симболе тзв републике Косово, а у Тачки 2 Охридског анекса, Србија се на жалост обавезала да третира тзв републику Косово потпуно у складу са принципима Повеље УН - да поштује њен територијални интегритет и да поштује принцип суверене једнакости држава и независности држава
_________________________________________________________________
РЕДОВНИ професор Правног факултета у Крагујевцу – Зоран Чворовић – објаснио је у емисији РТ Балкан "Јутро на РТ" да „европски пут“ има везе и са продајом муниције која завршава и у Украјини.
РТ: Председница Скупштине Србије је била са високом представницом ЕУ за спољну полтику и безбедност, Кајом Калас, а истакнуто је да се разговарало о борби за отварање Кластера 3. Коришћена је ЕУ-флоскула да је темпо успорен и да реформе не иду довољно добро, а иза кулиса смо видели да постоји велики притисак за продају српског оружја Европској Унији. Да ли је извоз на тржиште ЕУ, читај - и Украјине, компонента напредовања Србије на европском путу?
Чворовић: У извештају Европске комисије нема ничег неочекиваног. Није необично да ЕК подсећа Србију да је дужна да изврши обавезе из уговора у Бриселу од 27.2. 2023. и Имплементационог споразума из Охрида исте године јер ће само тиме моћи да отвори нова поглавља у процесу евроинтеграција.
Тачком 3 Охридског анекса се Србија обавезала да Охридски споразум из фебруара 2023. и Охридски анекс постану саставни део преговарачког оквира приступања Србије ЕУ. Дакле, наше обавезе у извршавању тих сппразума - из Брисела и Охридског анекса - проистичу из процеса евроинтеграција, јер су ти споразуми имплементирани у преговарачки оквир почев од 2024. године у процесу евроинтеграција Србије са ЕУ. То је потпуно јасно.
Такође, у Тачки 1 Охридског анекса, Србија се на жалост обавезала да призна - не само документа него и симболе тзв републике Косово, а у Тачки 2 Охридског анекса, Србија се на жалост обавезала да третира тзв републику Косово потпуно у складу са принципима Повеље УН - да поштује њен територијални интегритет и да поштује принцип суверене једнакости држава и независности држава.
Дакле, ништа није неочекивано.
Као што нису неочекивани притисци да Србија усклади своју спољну и безбедносну политику - извоз оружја - са Европском унијом. И то је предвиђено Бриселским споразумом из фебруара 2023-ће. Наиме, у Члану 5 тог споразума, потписнице - а то су Србија и тзв република Косово - обавезале су се да поштују вредности из Члана 21 Оснивачког уговора ЕУ, а он уређује јединстваену спољну и безбедносну политику.
Дакле, обавезе Србије према признању тзв републике Косово, чак и обавеза закључења Свеобухватног споразума о нормализацији која је предвиђена Чланом 6 Споразума из фебруара 2023-ће проистичу из процеса евроинтеграција. Као што су и обавезе о усклађивању спољне и безбедносне политике Србије са Европском унијом додатно уграђене у ове споразуме са тзв републиком Косово, а посредством њих у процес евроинтеграција Србије са ЕУ.
Шеф делегације ЕУ у Србији је јасно истакао да процес интеграција за ЕУ има искључиво геополитички циљ. Дакле, ЕУ остварује своје геополитичке интересе кроз процес евроинтеграција. Испада да је Србија, закључујући ове споразуме са тзв републиком Косово, који су са становишта Устава Републике Србије противуставни, заправо реализовала геостратешке интересе ЕУ - како у погледу заокруживања независности тзв републике Косово, тако и у погледу усклађивања спољне и безбедносне политике ЕУ пре свега према Русији.
Понављам, то је последица правно необавезујуће резолуције Генералне скупштине из 2010. којом су преговори о коначном статусу Косова и Метохије премештени из УН у Брисел и повезани са процесом евроинтеграција. И, евроинтеграције су у том процесу коначне консолидације косовске независности заправо средство притиска на Србију - која је за свој кључни спољнополитички циљ прогласила евроинтеграције. Зато пристаје да прави уступке на највиталнијем питању, а то је питање територијалне целовитости.
То само значи да ми можемо да се вратимо у уставне и оквире Резолуције 1244 једино ако престане посредничка улога ЕУ и ако преговоре вратимо у СБ УН, ако их вратимо на почетак - пре правно необавезујуће Резолуце Генералне скупштине из 2010-те, када је Србија пристала на посредничку улогу ЕУ.
Ако се то не деси, отворено ћу рећи, то води само закључењу свеобухватног споразума о нормализацији, што проистиче не само из Члана 6 Споразума из Брисела 2023-ће, него и Закључка Владе, као општег правног акта, који је донет 2014-те, где се Влада обавезала да ће на крају процеса преговора са тзв републиком Косовом закључити правнообавезујући свеобухватни споразум.
То је крајњи резултат који можемо очекивати, као и усклађивање спољне и безбедносне политике, ако Србија не одустане од европског пута и не врати преговоре у СБУН где има подршку Русије и Кине.
