Кецмановић: Бошњаци још не схватају да су Миле и Аца – лукави Византинци
САРАЈЕВО БРИНЕ И ШТО У АМБАСАДУ САД ДОЛАЗИ ГЕНЕРАЛ КОЈИ ЈЕ БИО И КОМАНДАНТ У ГВАНТАНАМУ
* Ако се и у СБ УН, не само од стране Русије и Кине него и САД, увелико говори о укидању ОХР-а и бонских овлашћења в.п. као неуставних, онда је логично да се ретроактивно пониште и све одлуке које су на основу њих донесене
* У супротном, рјешење је излазак Српске из оквира БиХ у самосталну државу, па и уједињења са Србијом. Уосталом, Српска је у БиХ унијела Републику, има устав и законе, скупштину, владу, правосуђе, демократски изабране органе власти те, према повељи УН, право на самоопредјељење до отцјепљења
* У Сарајеву се надају да Њемачка неће Америци препустити доминацију на Балкану. Јесте да су натполовична већина в.п. били Нијемци и Аустријанци, али су у та времена обје те земље биле под доминацјом САД, односно прије него што их је Трамп откачио. Али, није случајно што сада у ОХР-у већ сједи Американац Кришок, што су кандидати Италијан (Ланди) и Фрнацуз (Троказо), а германских кандидата више нема. Нијемци нису успјели ни да одрже у седлу Шмита...
* Кад у Сарајеву установе да Додик и Вучић воде разне верзије српске националне политике, а не муслиманску, бошњачку или напросто аутошовинистичку, онда кажу: „У крајњој линији сви су они исти!“ Наравно, Срби су један народ, али како комшијама до сада није пало на памет да се о спољној политици лукави Византинци договарају, па једни играју на европску карту, други на америчку, једни на руску, други на кинеску, а онда, зависно од развоја ситуације, једни друге покривају?
________________________________________________________________________
Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ
У САРАЈЕВУ су баш на муци са Србима, са Додиком и Вучићем. И са сваким засебно, а поготово још када наступају заједно сложнији него икад, па још у два процента већем ентитету БХ Федерација.
Немају рашта да их тужакају у Бриселу јер Вучић и Додик помажу запуштене општине са српском већином у Федерацији, отварају погоне србијанских предузећа, нова радна мјеста, дјечије вртиће, фискултурне сале, крпе локалне путеве.
Ем раде и троше умјесто власти у већем ентитету, ем доприносе мултикултури. Аплаудирају Додику и Вучићу изненађени Хрвати и Бошњаци, мањина у свом ентитету.
У Бањалуци би, наравно, били срећнији да је Србија уложила новац за пресељење Срба из тих развојно дискриминисаних дјелова ФБиХ у Српску, али Вучић се на овај начин препоручује Бриселу, а добро дође и Додику на кога су тамо додатно кивни,што није само испратио Шмита него отворио врата Американцима да потисну Нијемце са Балкана.
Кумовао је и промоцији два Трампова човјека у Сарајеву, в.д. в.п. Луиса Кришока у ОХР и Роналда Џонсона на челу америчке амабасаде у БиХ.
Милан Кнежевић говори у Мркоњић Граду
Кришок ће изгледа остати привремени високи представник све док Њемачка не откочи европски консензус око америчког фаворита Италијана Ландија, а в.д. в.п. ускоро ће добити појачане у ПИК-у у лику новог амбасадора САД.
Овај није каријерни дипломата, него пензионисани генерал, маринац, командант у пустињској инвазији на Ирак, командант у Гвантанаму, изабраник Бијеле куће а не Стејт департмента, што би све требало да забрине муслиманско Сарајево да га је Трамп послао „да заштити хришћане гдје год су угрожени“.
Није им сигурно промакло ни да Вучић, током вишедневног боравка, није био у засебном конакту са опозционим лидерима у Српској, што је за њих била извјесна нада да ће зауздати поново захукталог Додика.
У вишемјесечном интермецу до Џонсоновог преузимања дужности у БиХ, колико трају процедуре у Вашингтону, Трампови емисари се баве јужном интерконекцијом у Федерацији, а у Бањалуци се код Додика занимају за инвестиције у Српској.
Комеморација у Мркоњић Граду је, захваљујући Милану Кнежевићу, подсјећала на Свесрпски сабор. Као и обично, одржао је ефектан говор и спасао част својих саплеменика у црногорским брдима, јер је исти тужни повод, митраљирање српске дјеце у избјегличкој колони, званична Црна Гора прослављала у оближњој Хрватској.
И овај скандалозан гест тумачи се претпријемном трком у ЕУ, у којој је у фотофинишу Подгорица за јуначка прса претекла Тирану и сада стрепи од вета Загреба.
Србија није у не/прилици да толико жури јер је рангирана негдје са Молдавијом и Украјном, иза Сјеверне Македоније, Српска још ниже.
СНС као и СНСД фокусиране су на предстојеће изборе. Додик обилази парохију, Вучић се из сата у сат прегања са нејаком опозицијом и неартикулисаним блокадерима, обилази Експо и град на води, те општине по унутрашњости, али и удара по ЕУ због Косова, а онда сутрадан послије србовања у Српској дочекује Зеленског, да бисмо крајем истог дана чули и видјели да је Орбан у Гучи.
Без коментара и без информације да га је било ко од власти незванично поздравио и пожелио му пријатан боравак као угледном мађарском туристи.
Није спорно да је све то у интересу Србије јер је за сваку земљу добро да са свима буде у добрим односима. Али, како пријатељи Руси гледају на гостовање Зеленског у Београду? Како нови премијер пријатељске Мађарске гледа на Орбанов одмор баш у Србији? Како ће у ЕУ да гледају на његово дружење са Додиком који је ем пријатељ са Путином ем добар са Трампом, па се још састали у Мркоњић Граду да подсјете на хрватско-муслиманске злочине у Олуји, док Брисел тражи нула сукоба са сусједима.
Сергеј Лавров
Након дуже ћутње Москве на државнички дочек Зеленском у Београду, огласио се Лавров и умјесто грдње Вучићу, чему би се многи веселили, руски министар је све објаснио неиздрживим притисцима Запада. Елем криви су они, а не он. Њега је не само амнестирао, него показао саосјећање за „мале Русе“.
Као црвену линију братских православно-словенских односа, истакао је продају српског оружја Украјини, на што су недавно бурно реаговали. Слично је Путин рекао Додику под потјерницом: ми ћемо отворити питање у СБ УН, а шта год ви даље предузмете, имате нашу подршку.
Бошњачка политичка елита нашла се у комшијским маказама.
С једне стране ултимативан захтјев Хрвата да се уведе друга изборна јединица како би напокон сами бирали свог представника у Предсједништво БиХ, уз пријетњу да би у супротном ишли на трећи ентитет, односно обнову Херцег-Босне. При томе ће се позвати на чињеницу да су се својевремено одрекли Херцег Босне, уз преварно обећање Клинтона, Кола и Туђмана да ће заузврат Федерација бити интегрисана у конфедерацију са Хрватском.
За минимални захтјев којим би била прекинута заиста скандалозна пракса да бошњачки бирачи одлучују ко ће бити Хрват у државном врху БиХ, сада су свом снагом залегли не само Хрватска него и Ватикан и католички дио Њемачке.
Ненад Кецмановић
С друге стране, не мање оправдан и мање ултимативан је захтјев Српске да се БиХ врати изворном Дејтону, односно да се Српској врате отете ентитетске наџености и укину наметнути закони, каквих има на десетине. Ако се и у СБ УН, не само од стране Русије и Кине него и САД, увелико говори о укидању ОХР-а и бонских овлашћења в.п. као неуставних, онда је логично да се ретроактивно пониште и све одлуке које су на основу њих донесене. У супротном, рјешење је излазак Српске из оквира БиХ у самосталну државу, па и уједињења са Србијом. Најзад, Српска је у БиХ унијела Републику, има устав и законе, скупштину, владу, правосуђе, демократски изабране органе власти те, према повељи УН, право на самоопредјељење до отцјепљења.
У измијењеној глобалној политичкој атмосфери, у којој постоје још двије суперсиле, а са Трампом и САД окрећу лист према БиХ, бошњчка платформа о јединственој, грађанској држави са вестминстерском демократијом, која никад није била реална, сада је постала и неконјунктурна и анахрона.
У чему налази своја практична политичка упоришта? Прије свега, иако већ постаје трагикомично, бошњачка политика и даље остаје фиксирана на Милорада Додика. Конкретно, више бошњаких аналитичара (Мујановић, Мујкић) предвиђа да ће српском лидеру на челу владајућег СНСД-а бити обновљене санкције. А онда зрно реализма: не баш одмах, но за годину-двије. Ту смо и код другог упоришта да ће у том временском интервалу истећи Трампов мандат, а неће га наслиједити Џеј Ди Венс него неки кандидат Демократске партије.
Да, али у то вријеме на кормилу неће бити ни Мерц, ни Макрон, а Стармер је већ замијењен.
Треће упориште је претпоставка да Њемачка неће Америци препустити доминацију на Балкану. Јесте да су натполовична већина в.п. били Нијемци и Аустријанци, али су у та времена обје те земље биле под доминацјом САД, односно прије него што их је Трамп откачио.
Није случајно што сада у ОХР-у већ сједи Американац Кришок, што су кандидати Италијан (Ланди) и Фрнацуз (Троказо), а германских кандидата више нема. Нијемци нису успјели ни да одрже у седлу Шмита, а овај најављује да ће у мемоарима открити „тајну“ да су га отјерали Американци, а камоли да воде главну ријеч у Босни.
Према рутинском приступу, Запад ће чекати јесење изборе у Српској и Србији да види ко ће им бити партнери у наредне четири години. Без обзира на то што је исход избора на обје стране Дрине унапријед познат, можда рачунају да би својим упетљавањем могли утицати. У Српској је то, сумња се, увођењем електронике у процес гласања и бројања у коме ће моћи да се снађу једино инжењери, у Србији подршком опозицији у бојкоту избора. Ипак, разлика у бројевима биће толика да неће моћи да преломе. А онда ћемо ми морати да чекамо још годину дана да се они на изборима преброје и с ким нам ваља кубурити.
Када у Сарајеву установе да Додик и Вучић и сви њихови претходници воде разне верзије српске националне политике, а не муслиманску, бошњачку или напросто аутошовинистичку, онда кажу: „У крајњој линији сви су они исти!“ Наравно, Срби су један народ, али како комшијама до сада није пало на памет да се о спољној политици лукави Византинци договарају, па једни играју на европску карту, а други на америчку, једни на руску, други на кинеску, а онда, зависно од развоја ситуације, једни друге покривају?
Није тако, ал’ не би било лоше.
https://sveosrpskoj.com/2026/08/22/kecmanovic-bosnjaci-jos-ne-shvataju-d...
