Кецмановић: Јоксимовић певао у Зетри, неки у Србији навијали за БиХ, али то ништа не мења
У САРАЈЕВУ СУ ЗА УКРАЈИНУ И ИРАН, У БАЊАЛУЦИ ЗА РУСИЈУ, А ИМАЈУ УЗАЈАМНУ ЕМПАТИЈУ СА ЈЕВРЕЈИМА
Миљацка, да је имало шта да се опева - учинили
би то Корнелије Ковач, Душко Трифуновић...
* Жељко Јоксимовић певао у препуној Зетри, а медији тврде да су и многи у Србији на фудбалском Мундијалу навијали за БиХ. У Српској се, међутим, на обе појаве крсте са обе руке
* Зато што су ономад бошњачки тифози напали Србина, такође навијача БиХ, и запалили му српску заставу коју је он сиромах подигао да би показао да је и Српска дио БиХ. Зато што је др Неле Карајлић, фронтмен Забрањеног пушења приликом приватне посете Сарајеву нападнут пред кафаном из које је излазио са својим пријатељима међу којима је било и Бошњака. Зато што нема спорта ни противника са којим игра репрезентација Србије, а да Бошњаци у Босни, као и у Рашкој, не навијају за противника, макар био са другог краја света...
* Јоксимовићева „Миљацка“, има заиста лепу мелодију, ауторску изведбу такође, али увек се насмeјем када је чујем, јер се сетим како та река у стварности изгледа. Зими танко замрзнуто приобаље, лети, сем уске средине, жабокречина, понекад с пролећа и јесени набујали поток. Није чудо што никад ником ко је живео у Сарајеву (Корнелије Ковач, Бодо Ковачевић, Душко Трифуновић ...) није пало на ум да опева ту реку. Има Сарајево неке чари, али Миљацка му то баш никако није
* Сада муслимани-Бошњаци за себе говоре да су: „неки нови муслимани“ (екс реис Мустафа Церић), „луди муслимани“ (Лагумџија). Е, сада ти „нови“ и „луди“ Српску називају „геноцидном творевином“, Србе „злочиначким народом“ и „лошим људима“. Наравно, Српска им узвраћа равном мером, а они рачунају на пристрасну спољну арбитражу - од Цимерманових инструкција, Бадинтерове комисије, ОХР-а, ревизије Дејтона, Бонских овлашћења. Но, откако је Трамп отказао „повратак САД незавршеним пословима у Босни“, које су обећали Клинтонова, Обама и Бајден, уздају се у Брисел, прецизније - Берлин (Париз, Лондон)
__________________________________________________________________
Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ
„ОВАЦИЈЕ и емоције у препуној Зетри на концерту Жељка Јоксимовића 27. 06.“. Ништа необично за кантаутора популарне пјесме „Миљацка“ која разњежи срца Сарајлија, изворно у изведби Халида Бешлића, а радо је овдје у друштву запјева и Ивица Дачић.
У исто вријеме, бар према београдским медијима, Србија на мондијалу навија за БиХ.
Шта је нормалније - ако се већ није пласирала твоја фудбалска репрезентација – него да навијаш за комшијску БиХ у којој игра и понеки Србин и још забије гол?
У Српској се, међутим, на обје појаве крсте са обје руке. Зашто?
Зато што су ономад бошњачки тифози напали Србина, такође навијача БиХ, и запалили му српску заставу коју је он сиромах подигао да би показао да је и Српска дио БиХ.
Зато што је др Неле Карајлић, фронтмен Забрањеног пушења приликом приватне посјете Сарајеву нападнут пред кафаном из које је излазио са својим пријатељима међу којима је било и Бошњака.
Жељко Јоксимовић пожељан у Сарајеву,
а Мухарем Баздуљ - непожељан
Зато што је Мухарему Баздуљу, који је годинама објављивао и у Сарајеву и у Београду, отказан ангажман у „Ослобођењу“, због снимка са Кустурицом и Хандкеом.
Зато што нема спорта ни противника са којим игра репрезентација Србије, а да Бошњаци у Босни, као и у Рашкој, не навијају за противника, макар био са другог краја свијета.
Још у вријеме Сарајевске зимске олимпијаде, великог успјеха јединствене БиХ, заташкана је истрага о томе ко је кумовао новоизграђеној дворани зимских спортова именом Зелена трансверзала (ЗЕТРА), а не, што би било природно, „бијела“, „ледена“, „зимска“ или сл..
Дино Мерлин, регионална музичка звијезда, приватно намашћија, током рата је написао оду „Да те није Алија, сунце не би сјало, звијезде не би знале“ и заклињао се „никад више у Београд“, послије рата продаје по три београдске Арене.
Закључак би могао да буде да оно што политика раздваја, музика и спорт спајају, али што се тога тиче, трговци су ишли и испред њих. У току ратних несташица свега и свачега правили су најпрофитабилније послове, тајкуни су ваљали нафту и оружје, а ситни шверцери препродавали хуманитарну помоћ. Бизнис без граница, државних, моралних ...
У ратном Сарајеву је јаје коштало данашњих 10 евра, а тек свјежа телетина ... Клали су у парку поред Маркала касно ноћу за вријеме полицијског часа, уз тужно мукање уплашене телади, а до ујутро је одјекивао језив лавеж изгледњених паса који су се отимали око разбацаних цријева.
Грађански рат је био скраћена транзиција, из које су израсли нови богаташи свих босанских народа и народности.
Музиканти и спортисти дошли су послије њих да би прешли са једне на другу страну Андрићеве танке линије која дијели љубав и мржњу.
Што се мене приватно тиче, давао сам предност рукомету и кошарци, те навијао за Младу Босну јер се у сусједној улици налазио легендарни ФИС, центар малих спортова прије него што је саграђена Скендерија.
Са друштвом из улице ишао сам на стадион Кошево само када играју Звезда и Сарајево, јер је то било више национално-политичко надметање у коме је обично побјеђивао српски тим.
Поражени домаћини су онда у немоћном бијесу каменовали аутобус са београдском регистрацијом, паркиран испред стадиона, али и оне навијачке из Невесиња, Гацка, Дрвара, Шипова, које је обезбјеђивала народна милиција.
А што се тиче музике, Јоксимовићева „Миљацка“, има заиста лијепу мелодију, ауторску изведбу такође, али увијек се насмијем када је чујем, јер се сјетим како та ријека у стварности изгледа.
Кристофер Ландау и Жељка Цвијановић
Прозори и тераса из стана у коме сам одрастао гледају на њу, двије зграде поред је Ректорат Универзитета, мостом преко Миљацке је кафана у којој су се окупљале моје колеге са оближњег факултета, тако да је памтим из дана у дан кроз сва четири годишња доба.
Зими танко замрзнуто приобаље, љети, сем уске средине, жабокречина, понекад с прољећа и јесени набујали поток. Није чудо што никад ником ко је живио у Сарајеву (Корнелије Ковач, Бодо Ковачевић, Душко Трифуновић ...) није пало на ум да опјева ту ријеку.
Има Сарајево неке чари, али Миљацка му то баш никако није. Можда квака и јесте у томе што је Жељко пјесмом Сарајлијама открио да је Миљацка природна љепота.
Дакле, ето, ради добрих односа, ако комшијама годи, љепота и доброта се могу узајамно и измаштати, као што се може, танте за кукурику, и обострано вријеђати, провоцирати, подбадати, измишљати, пријетити.
Муслимани су у оном првом били шампиони, жене су се у знак блискости и хришћанкама обраћале са „моја ти“, или „бо(л)на не била“.
Закуцају на врата са скуханом кахфом да је о њеном трошку код тебе заједно попијете. У свакој невољи први прискоче и нешто дотуре и не питајући треба ли. Када их, међутим, данас упитате „Гдје се дјенуше они добри Бошњани, нагодне комшије ...“, одговор је: „Нема их јер сте их побили“. Кажу: „Сада су ово ’неки нови муслимани’ (екс реис Мустафа Церић), ’неке параџематлије’ (реис Хусеин Кавазовић), ’луди муслимани’ (Лагумџија).
Е, сада ти „нови“, „пара“, „луди“, Српску називају „геноцидном творевином“, Србе „злочиначким народом“ и „лошим људима“. Наравно, Српска им узвраћа равном мјером, а они рачунају на пристрасну спољну арбитражу - од Цимерманових инструкција, Бадинтерове комисије, ОХР-а, ревизије Дејтона, Бонских овлашћења. Но, откако је Трамп отказао „повратак САД незавршеним пословима у Босни“, које су обећали Клинтонова, Обама и Бајден, уздају се у Брисел, прецизније - Берлин (Париз, Лондон).
И док Жељко пуни Зетру, Дино - Арену, Србија навија за репрезентцију јединствене БиХ, дотле Бошњаци и Срби не могу да се сложе чак ни око једног спољнополитичког питања које не тангира, или бар не непосредно, ни ентитете ни кантоне ни нације.
У Донбасу, Харкову, Кијеву и Одеси Бошњаци су на страни Украјинаца због сарадње бандероваца и Ханџар дивизије на Источном фронту против Совјета, иако са њима ни по чему другом ни род ни помози Бог, а „мали Руси“, дакако, са „великим Русима“. Бошњаци дубоко саосјећају са шиитима у Ирану и сунитима у Палестини.
Срби пак имају узајамну емпатију са Јеврејима на основу сапатништва диљем НДХ, те геноцида у Јасеновцу, као и у актуелним невољма са муслиманима: Српску хоће да укину, а Израел да гурну у море.
Са Шиптарима на Косову нема сличног пјевања и навијања али, како примјећује Мухарем Баздуљ, „Прије ће се помирити Срби и Албанци него Срби и Бошњаци“. Кажу да је узрок баш „нарцизам малих разлика“: национално име Муслимани замијенили су за Бошњаци да би се представили као старинци и домаћини у Босни; у основи исти српски језик, назвали су босанским да би имали другачији; непрестано исказују територијалне претензије на Српску; позивају се на бројчану већину као основу неравноправности друга два народа; измишљају своју богумилску етногенезу само да не би била хришћанска, махом православна; одбили су и Београдски, и Охридски, и Лисабонски споразум, а Дејтонски зову лудачком кошуљум, иако је све било хоћу па опет нећу; Српску називају „мањи ентитет“, „република шумска“, „геноцидна творевина“, и Србе лошим народом; истичу да је им је одувијек све зло долазило из Београда, биће откад су српски устаници истјерали дахије Аганлију, Кучук Алију, Мула Јусуфа и Фочић Мехмедагу.
Ненад Кецмановић
И на све то ултимативно хоће јединствену Босну! Мазохизам? Штокхолмски синдром?
Не, само жеља за осветом за пораз у грађанском рату који су сами политички изазвали. Чежња за пустим турским вактом, коју су им подгријавали Клинтон, Ердоган, ајатоласи, канцелари. А они - обећање је лудом радовање.
Када се Додикова политика уклопила у Трампову и његов број 2 у Стејт департменту нашао времена и стрпљења да од Жељке Цвијановић саслуша српску страну медаље, узвикнуо је: Добро да нисте полудјели са свима њима.
Е, а сада, када је изгледало да се под вођством Америке окреће лист Запада према БиХ, ЕУ, која јесте у економском паду и у политичком расулу око Украјине, јер Пољска, Чешка и Словачка неће да улудо расипају паре, ваљда охрабрени поразом Орбана пружају грчевит отпор.
У ПИК-у се ужурбано трага за компромисом, који ће, будимо реални, као и сваки компромис компромитовати полазна становишта обје стране. Барем у наредне двије године до наводног гашења ОХР-а, остаће за сада само в.д. в.п. компромисни Луис Кришок, или ће по првобитном ставу САД, то постати Ланди, али ће по вољи осовине Берлин-Париз-Лондон и сателита у Бриселу задржати макар и условна бонска овлашћења.
На грбавом босанском терену више се баве октобарским изборима. У страху од захукталог Додика, који са компактним тимом Жељка-Саво-Игор бије битку са нејаком и разједињеном опозицијом, СДА и Тројка већ брину да ће, у сарадњи са Човићевом ХДЗ, преузети доминацију и у заједничким органима.
Једино рјешење виде у томе да Хрватима поново изаберу члана Предсједништва БиХ. Кад већ више не могу Комшића, онда Славена Ковачевића. Овај нема Златне љиљане, али је по оцу, ипак какав такав - Хрват.
Све у свему, шверцање, лоптање, навијање и пјевање – код куће или у гостима у сусједним државама - може и да се настави, али ни то ништа не мијења у суштини односа у БиХ.
https://sveosrpskoj.com/2026/07/12/kecmanovic-joksimovic-pjevao-u-zetri-...
