Кецмановић: Политички спектакл у Поточарима подржаће „геноцид“ и обе стране удаљити од било какве БиХ

ТАМО 11. ЈУЛА НЕЋЕ БИТИ АМБАСАДОРА САД, А ЊЕМАЧКИ БРИТАНСКИ И ФРАНЦУСКИ ЋЕ СЕ ЗНОЈИТИ СЛУШАЈУЋИ ШМИТА

Желе велики мит, па су им потребне

и "жртве" којих није било

* Откуд на Западу и у Бошњака толика потреба да масовни злочин преименују у геноцид, и да им то сви признају? За Запад је то смоквин лист да покрију бомбардовање Српске и Србије. Са Бошњацима је већ тежи проблем јер је геноцид у Сребреници за њих постао мит о великој оснивачкој националној жртви. А мит, поготово оснивачки мит, не подлеже рационалној анализи, глув је и слијеп за чињенице и аргументе па је депласирано са њима полемисати

* Требало би се темељито позабавити учешћем босанских муслимана у турском зулуму, у шуцкорима и зеленом кадру под окупацијом К унд К, а посебно у окупаторској власти НДХ, у усташким редовима, Црној легији, Ханџар дивизији, у Јасеновцу и Доњој градини, Пребиловцима итд., и све под кринком „вјерске скупине“, „хрватског цвијећа“

* Срби, у име помирења, олако изговарају: „Можемо опростили, али не можемо заборавити“. Срећом нису и заборавили, а Бошњацима више не треба пружати руку помирења, убјеђивати их, нудити, него их оставити на миру да у својим кантонима на фртаљ Босне сањају снове рахметли фанатика који их је водио

* Нека се сами јаве ако и када буду спремни да најприје сравнимо историјске рачуне - ко је коме више зла нанио и схвате зашто око Српске нема погађања, а што се тиче БиХ, како се договоримо

___________________________________________________________

          Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

          „ОКО 150 хиљада људи окупиће се на комеморацији поводом 30 година геноцида у Сребреници, на мезарју у Поточарима“- најавила је Мунира Субашић.

          Биће их, како и приличи округлој годишњици, у рекордном броју, а да би и број сахрањених био највећи, предсједница Удружења „Покрет мајки енклава Сребреница и Жепа“ је „замолила чланове породица које имају идентификоване остатке жртава да их укопају, иако се ради о врло малим остацима“ (РСЕ, 27.06.25)

          И, како је накнадно обавијестила, биће их најмање још пет (Кликер, 30.06.25). Тако од године до године наставља да расте број сребреничких жртава од осам ка девет хиљада. А овом приликом поготово, неће усфалити тешких ријечи на рачун Србије, Српске и Срба генерално. 

          И, опет ће, наравно, из Бањалуке, стићи  српски одговор. Признање да то јесте био масовни ратни злочин, али не и геноцид. 

          Додик је одавно, мимо манифестације и протокола, био у Поточарима и поклонио се жртвама. Вучић је дошао на једну од годишњих манифестација и у присуству бројних страних и међународних ходочасника био каменован, а идентификовани починиоци линча никад нису  процесуирани.

Сребреница 1995.

          Неопростив гријех два српска предсједника јесте у томе што масовни ратни злочин неће да именују геноцидом. 

          Геноцид, по дефиницији, подразумијева планирану намјеру да се „уништи читава једна расна, вјерска или национална групација на цијелој територији државе, а не у једној општини.

          „Општински геноцид“ се не спомиње у лексиконима. Такође, геноцид подразумијева неселективну физичку ликвидацију свих припадника групе, без обзира на полне и старосне границе.

          „Зашто не постоји покрет Мајке Јасеновца?“ – реторички се упитао Гага Антонијевић, режисер култног филма „Дара из Јасеновца“.  Одговор се подразумијева: зато што су у овом концлогору НДХ српске мајке и дјеца заједно са одраслим мушкарцима ручно поклале хрватско-муслиманске усташе, док су у Сребреници, припадници ВРС стрељали мушкарце дорасле за пушку, али не и жене ни дјецу, ни стаее и болесне.

          Међутим, Хашки трибунал је, упркос тим неоспорним чињеницама и општеприхваћеним дефницјама, масовни злочин пресудио као геноцид на основу нечувене праксе да комбинује острвско и континентално право и да га дограђује и развија током примјене, па ето и да редефинише неке старе правне категорије, попут геноцида, и уводи нове, попут „колективног злочиначког подухавата“.    

          Процјене српских жртава у Јасеновцу крећу се од 700.000 до 70.000, што је процјена проусташког режима Фрање Туђмана, који је, према кабинетском магнетофонснком снимку, својим генералима пред Олују наредио да дефинитивно рјеше српско питање.

          У хашким пресудама спомињу се четири, односно пет хиљада бошњачких жртава у Сребреници, да би накнадно порастао на безмало дупло, иако је амерички адвокат Стефан Карганович на челу Историјског појекта Сребреница у Холандији, на бази форензичких истраживања експерата на терену утврдио: „не више од хиљаду и двије стотине“.

          „Не, у Сребреници се није догодио геноцид“, понављао је Гидеон Грајф, водећи експерт за геноцид, подносећи Извјештај Независне међународне комисије за истраживање ратних злочина у Сребреници.

          Постојао је и тајни живот ратне Сребренице, о коме свједоче бошњачки општински функционери Ибран Мустафић и Хакија Мехољић, ратни функционери енклаве Сребреница.

          „Изетбеговић нас је позвао у Сарајево и шокирао повјерљивом информацијом да Клинтон тражи пет хиљада жртава како би придобио америчко јавно мњење за војну интервенцију на српске положаје у Босни“.

          А онда се пред сам пад Сребренице из ње изненада тихо повукла одбрана под командом Насера Орића, који је ноћу са локалном јединицом муслиманске АБиХ убијао и палио по околним српским селима.

Каменовање Вучића у Поточарима

          Сребреница је била међународно заштићена енклава и Холандски батаљон под заставом УН, који је био задужен и да разоружа и штити енклаву, није обавио ни једно ни друго. Но Холанђани су били домаћини а Американци финансијери Трибунала који је био формиран за Србе, па нису били тема у Хагу.

          Насер Орић, и поред бројних свједока, више пута је ослобођен оптужбе јер очито сувише зна о „договореном геноциду“ како је своју књигу насловио Мехољић.

          А на комеморацију око три и по хиљаде  српских жртава у Братунцу ни данас не долазе западни амбасадори, који су у Поточарима већ  постали инвентар.

          Ове године бошњачки политички врх и западна амабасадорократија окупљена у ПИК-у и предвођена Шмитом, моћи ће у својим говорима да спомену Резолуцију Генералне скупштине УН о 11. јулу као међународном дану сјећања на жртве геноцида у Сребреници.

          Иако је та резолуција, захваљујући Русији и Кини, већ била поражена у СБ УН, колективни Запад успио је да је прогура упркос мањини гласова. Било је то на крају Бајденове ере, када је још увијек постојао колективни Запад, а за који дан на комеморацији у Поточарима неће бити амбасадора САД, док ће њемачки, француски и британски морати на врућини да саслушају лажног протектора.

          Његов претходник Инцко, задњег дана 12 годишњег мандата измјеном кривичног закона забранио је негирање геноцида, што је у искључивој надлежности парламентарне супштине. Али, ономад директор Меморијалног центра, Емир Суљагић, похвалио се да је Хашки трибунал уступио Центру читаву своју архиву и, између осталог, рекао да ће то бити „платформа за истраживање“.

          Шта ћемо, Суљагићу, ако то истраживање покаже да геноцида у Сребреници ипак није било?

          Зашто би иначе педантни Инцко забранио не само негирање, него и свако преиспитивање, релативизовање, истраживање геноцида.

          За релативизацију су се побринули бошњачки историчари, који су открили да су босански муслимани преживјели 11 геноцида, па испада да кад год их је страдало више од једног, они то зову геноцидом, а човјек да се пита како је послије туце геноцида претекао иједан.

          Разумјети је да тај сиромашни свијет, који жали појединачно своје најближе, и не зна шта значи геноцид, него једино да та страна ријеч значи нешто много више него масовни злочин.

          Најзад, бошњачки интелектуалци и политичари вријеђају Јевреје који су у холокаусту изгубили шест милиона саплеменика и наглас се питају не би ли поред толико мусиманских геноцида, они за своје неупоредиво веће страдање требало да пронађу неки нови назив.

          Шта би Срби требало да кажу о стотинама хиљада својих само у Јасеновцу?

          Откуд на Западу и у Бошњака толика потреба да масовни злочин преименују у геноцид, и да им то сви признају?

          За Запад је то смоквин лист да покрију бомбардовање Српске и Србије осиромашеним уранијумом, па су ишли по потврду и у Србији и Српској и у сусједне Албанију, Македонију, Монтенегро ... Далековидо, јер већ данас иза „истине и правде“ из тога времена не стоји више монолитна суперсила.

Ненад Кецмановић

          Са Бошњацима је већ тежи пробем јер геноцид у Сребреници је за њих постао мит о великој оснивачкој националној жртви.

          Народ који је постао нација на сједници ЦК СКБиХ, а не вјековном борбом за национално ослобођење, имао је потребу да као и остали народи своје коријене залије крвљу велике побједе или пораза. Поражени у грађанском рату, који су сами изазвали у надреалној тежњи за босанском државом, у Сребреници су нашли то рјешење, те зато жртава треба да буде што више и масовни злочин треба да буде баш геноцид.

          Мит, поготово оснивачки мит, не подлеже рационалној анализи, глув је и слијеп за чињенице и аргументе па је депласирано са њима полемисати.

          Корисније је истраживати Сребреницу за себе и сав остали свијет, истине и правде ради, али требало би се темељито позабавити учешћем босанских муслимана у турском зулуму, у шуцкорима и зеленом кадру под окупацијом К унд К, а посебно у окупаторској власти НДХ, у усташким редовима, Црној легији, Ханџар дивизији, у Јасеновцу и Доњој градини, Пребиловцима итд., и све под кринком „вјерске скупине“, „хрватског цвијећа“.

          А Срби, у име помирења, олако: „Можемо опростили, али не можемо заборавити“.    

          Срећом нису и заборавили, па се, ево, из недеље у недеље страдални народ окупља и присјећа на стратиштима диљем српског свијета. А Бошњацима више не треба пружати руку помирења, убјеђивати их, нудити, него их оставити на миру да у својим кантонима на фртаљ Босне сањају снове рахметли фанатика који их је водио.

          Нека се сами јаве ако и када буду спремни да најприје сравнимо историјске рачуне - ко је коме више зла нанио и схвате зашто око Српске нема погађања, а што се тиче БиХ, како се договоримо.

          Политички спектакл у Поточарима са 150.000 учесника подржава верзију о геноциду и обострано удаљава од било какве БиХ.

           https://sveosrpskoj.com/komentari/kecmanovic-politicki-spektakl-u-potoca...