Кецмановић: Вучићу, Додику и Порфирију служи на част што су успоставили континуитет са Гарашанином и Ћосићем

БиХ ЈЕ МОГУЋА САМО КАО ЗАЈЕДНИЦА СКРИВЕНЕ МРЖЊЕ ИЛИ ОТВОРЕНЕ КАВГЕ

* Комунистичку диктатутуру пролетаријата замијенила је диктатура протектората, умјесто политбироа добили смо ПИК, као замјену за генсека имамо В.П. Не може Начертаније, не може Мемомарандум САНУ, не може Декларација Свесрпског сабора. А може Исламска декларација, која је програм изградње џамахирије у Босни, а и данас је званични документ СДА и водећи бошњачки политичар Бакир Изетбеговић је, како сам каже, „држи на радном столу“

* Да нису оволико запели да злочин у Сребреници буде геноцид, да Хрвати Јасеновац нису прогласили санаторијумом, Срби се не би присјетили да обиљежавају своја неупоредиво већа страдања из три окупације када су више убијани набијањем на колац, на вјешалима, те србосијеком и маљем од својих комшија него од окупаторских војника  

* Навршило се двије године од Свесрпског сабора у Београду, а према Закључцима сада је ред на Бањалуку, без обзира на то како ће то бити схваћено у Бриселу, Сарајеву и Загребу. И без кукања како смо од комшија ђа били преварени, ђа испали наивни, ђа грдно погријешили, ђа лоше прошли

* Срби треба да се поносе што су побиједили све окупаторе и створили двије Југославије и Репубику Српску, те обновили суверену Србију. Историја истина мијења угао виђења истих догађаја, али то не би смјело да утиче на национално самопоштовање и самопоуздање: Срби не прихватају ништа што им је наметнуто, него једино „сами пали сами се убили“

_________________________________________________________________________

             Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ:

             КAKО је послије Козаре, Доње Градине, Пребиловаца било уопште могуће правити заједничку БиХ са хрватским усташама и хрватским цвијећем, који су имали програм покрштавања, прогона и убијања комшија - Срба?

             Могло је гурањем под тепих, прављењем вјештачких симетрија, присилним братством и јединством, суживотом и заједништвом. На плочама над усташким јамама, уз списак побијених писало је да су страдали од фашистичких злочинаца.

             Злочинци су остали заштићени националном и персоналном анонимношћу, како злопамћење не би реметило комунистичку утопију да све може да буде опроштено и заборављено и глобалистичку - окренимо се будућности.

             А, могло је исто као што је био могућ референдум марта 91. о сецецији БиХ од Србије и ЦГ, против једног од три конститутивна народа, чиме је Србима стављено на знање и равнање да их ни убудуће у Босни више нико ништа ни о чему неће питати.

             Међународна заједница је потвдила да ће тако и бити, па су се Срби у БиХ оружано побунили. Послије рата, сјећате се, процвјетале су споља спонзорисане „комисије за истину и помирење“ и све су увенуле прије него што су ишта постигле.

             Свако је имао своју непомирљиву истину о кривици за грађански рат. Била је и велика кампања „повратк на своја огњшта“, али су повратници долазили само да замијене или продају своја огњишта и запале свијећу побијеним, да би се затим прикључили већини међу којом је сигурније.

             Ненаучене лекције предака коначно су савладали на властитом искуству. 

             Већ први вишестранчки избори у БиХ, који су личили на национални попис, показали су колико је сати. Осамдесет одсто „радничке класе и радних људи“ гласало је за своје националне странке, које су убрзо постале три наоружана национална покрета. У оних 20 одсто нашле су се мањине, дјеца из мијешаних бракова, нешто југоносталгичара и боснољуба.

             Узајамно етничко чишћење, према попису из 2013, веће у ФБиХ него у РС, учинило је да се велика већина нашла „своји на свом“ и, поред носталгије за родним крајем, ником не пада на памет да се враћа у експлозивну мјешавину босанског комшилука.

             На тој Андрићевој танкој линији између љубави и мржње никад не можеш да предвидиш у ком тренутку ће која од двије страсти превагнути јер, по истом великом зналцу босанског менталитета, „на границама Босне престаје логика“.

             Вјероватно зато ни он сам, родом из Вишеграда, у Босни јесте налазио неисцрпну литерарну инспирацију, али не и сигурну кућу за миран живот и животни позив.

             Већ нобеловац, Андрић је боравио у Сарајеву да би дио награде уручио Народној библитеци БиХ и, наравно, био срдачно дочекан. Али, по повртку у Београд повјерио је утиске пријатељу: „У Босни се повампирила калајевштина и тамо више не идем ...“ 

             О чему се радило?

             У вријеме Кардељевог и Бакарићевог федерирања федерације, босанска власт, да би сачувала БиХ од утицаја центрифугалних Срба и Хрвата, који су навијали за Звезду и Динамо, читали Политику, Вечерње новости, односно Вјесник и Јутарњи лист итд. ослањала се на центрипеталне Муслимане који су навијали за Сарајево или Жељезничар, читали Ослобођење и Вечерње новине, нису имали „резервне домовине“ преко Дрине и Уне.

             Баш као и Калај, блокирали су културне везе са Београдом. Ватикан и Беч су преко католичких Словеније и Хрватске испотиха поткопавали СФРЈ, а Андрић је уочио куда то води.

             На Брионском пленуму није откривено да је Ранковић прислушкивао Титову и Јованкину спаваћу собу, него да је Тито преломио између двије концепије даљег развоја СФРЈ. Опредијелио се за Кардељеву против Ранковићеве, и овај је као поражени морао да оде. Из свих република  кренула је офанзива на државну престоницу Београд и на српске кадрове као унитаристе, великосрбе, ранковићевце, а ови су у подршци генсековом заокрету, предњачили у самокритици.

             Најревноснији Титови сљедбеници, „другови из Босне“, како их је звао, пожурили су да одрже Мостарско савјетовање да би се Срби посули пепелом што су „занемарили хрватске па и муслиманске кадрове“. А како их и не би занемарили када су, са изузетком малобројних предратних комуниста, масовно били на противничкој страни, да би се тек при крају рата, послије капитулације фашистичке Италије, прешалтали на побједничку страну.

             Међутим, требало је придобијати непријатеље и градило се више у Бугојну да Хрвати не би имали комплекс кривице због тога што је сваки имао дједа, стрица или ујака међу усташама, а Бошњаци међу хрватским цвијећем, домобранима, усташама, СС Ханџар дивизији, Павелићевој испостави НДХ у Сарајеву, него на Козари, гдје је свака сеоска кућа имала споменицу. Но, опет није било довољно.   

Добрица Ћосић

             „Злодух социјалистичке Југославије“, како је Екмечић назвао Кардеља, као велики уставотворац, из године у годину је наизмјенично уносио нове амандмане и доносио нове уставе. Титу је било једино важно да је њега произвео у доживотног шефа партије и предсједника државе са неограниченим мандатом, а са републичким територијалним одбранама створио је шест армија, са републичких комитетима за међународну сарадњу створио је шест министарстава спољних послова, економијом „чистих рачуна“ озаконио је затварање у шест самодовољних републичких привреда и задуживање уз гаранцију државног буџета.

             Уставом из 74 је приготовио распад државе.

             Коначно, није ли друг Кардељ одавно говорио у ужем кругу „да се није борио за Југославију него за социјализам и да је Југославија за Словенце само транзитна категорија“?   

             Његов партизански саборац, генерал Туђман, након што је постао врховник државе Хрватске, слично ће: „Ако изузмемо злочине, НДХ је била остварење снова хрватског народа за својом националном државом“.

             Ото фон Хабсбург укључио је Словенију и Хрватску у пројекат Алпе-Адриа, мрежу регионалног повезивања мимо државних граница. Алпе Словенија са Аустријом, Адриа (Јадран) Хрватска са Италијом, а свратио је и у Босну због оних 30 километара обале око Неума.

             За Србију је била предвиђена друга, подунавска регионална асоцијација. Ото фон Хабсбург је умро у 98. години у Баварској, а у међувремену је као утицајни европосланик лобирао против Српске. Сахрањен је у царској крипти у Бечу, а дјело је наставио његов син Карл.

             Аналогно Сорошима, оцу Ђерђу и сину Алексу: једни дјелују ауторитетом племства, а други - новца. Аустроугари памте Србима да им је Принцип убио надвојводу.             

             А шта се данас промијенило?

             Комунистичку диктатутуру пролетаријата замијенила је диктатура протектората, умјесто политбироа добили смо ПИК, као замјену за генсека имамо В.П.

             Не може Начертаније, не може Мемомарандум САНУ, не може Декларација Свесрпског сабора. Ти „мрачни документи“ не смију се ни споменути, јер вријеђају комшије, антидејонски су, антиевропски су, опасни су по мир и стабилност у региону. А може Исламска декларација, која је програм изградње џамахирије у Босни, а и данас је званични документ СДА и водећи бошњачки политичар Бакир Изетбеговић је, како сам каже, „држи на радном столу“.

Ненад Кецмановић

             Елем, не држи бабину књигу под јастуком да настави „снове једног вјерника“, како се Алија бранио на суђењу у Сарајевском процесу, него као оперативни политички задатак.

             Још српски комунисти су се дистанцирали, бранили, правдали, извињавали због Начертанија и Меморандума, под коминтерновском паролом да је „национализам већинске нације најопсансији“.

             Вучићу, Додику и патријарху Порфирију припада част што су Декларацијом Српскг сабора успоставили континуитет са Илијом Гарашанином и Добрицом Ћосићем. Али, чак и 2024-те, уз Декларацију Свесрпског сабора, стоји да „није уперена ни против једног другог народа“.

             Џаба им је говорити, јер они су се, рецимо, згражавали над Меморандумом када још није био ни објављен, а када су могли да га прочитају и увјере се да се у њему БиХ спомиње само један једини пут, и то у фусноти, само су појачали грдње.

             О Илији Гарашанину, Начертанију и историјском контексту тек појма немају, али знају наслијепо да у тексту старом 150 година пише нешто по њих погибељно. А опет да нису толико запели да злочин у Сребреници буде геноцид, да Хрвати Јасеновац нису прогласили санаторијумом, Срби се не би присјетили да обиљежавају своја неупоредиво већа страдања из три окупације када су више убијани набијањем на колац, на вјешалима, те србосијеком и маљем од својих комшија него од окупаторских војника.   

             Навршило се двије године од Свесрпског сабора у Београду, а према Закључцима сада је ред на Бањалуку, без обзира на то како ће то бити схваћено у Бриселу, Сарајеву и Загребу. И без кукања како смо од комшија ђа били преварени, ђа испали наивни, ђа грдно погријешили, ђа лоше прошли, јер испада да смо политички лаковјерни, незрели  и глупи.

             Нека врста самопотцјењивања, готово аутошовинизма.

             Срби треба да се поносе што су побиједили све окупаторе и створили двије Југославије и Репубику Српску, те обновили суверену Србију. Историја истина мијења угао виђења истих догађаја, али то не би смјело да утиче на национално самопоштовање и самопоуздање: Срби не прихватају ништа што им је наметнуто, него једино „сами пали сами се убили“.   

             Одговор на уводно питање: могућа је као заједница скривене мржне или отворене кавге.

             https://sveosrpskoj.com/2026/07/18/kecmanovic-vucicu-dodiku-i-porfiriju-...