Љепојевић: „Велика игра“ на Западном Балкану није више само хибридни рат против Русије него и против Берлина

ПРЕПУШТАЊЕ ЗАПАДНОГ БАЛКАНА ЕУ БИЛО ЈЕ У СТВАРИ – ПРЕПУШТАЊЕ НЕМАЧКОЈ

(Аутор карикатуре Тошо Борковић)

* Немачки министар спољних послова Јохан Вадефул морао је да откаже путу Кину јер у Кини нико није желео да га прими. И Мерц је планирао посјету Кини али је, како је објавио хамбуршки недељник Die Welt, кинески лидер поручио да нема времена да га прими. Тако ослабљена Немачка отвара простор за интензивирање хибридног рата Америке и њених савезника против Берлина

* Америка има важнија посла, па је ибридни рат против Немачке на Западном Балкану, пре свега у БиХ и Републици Српској, али и Србији, оперативно препуштен Великој Британији и донекле Турској

* Америчком Конгресу је недавно прослеђен "Акт о демократији и напретку Западног Балкана". Ако прође све процедуре, Америка ће се обавезати да њена спољна политика на Западном Балкану не заговара размену теротирија, сецесије или било какав други вид прекрајања граница по етничким линијама - између Косова и Србије или било где другдје, као ни, примера ради, отцепљење Републике Српске

* Намеће се питање: зашто би се о такозваном „цртању граница“ уопште и причало ако је Америка већ признала те државе. Али, ако се о томе говори и намећу неки бесмислени услови онда то значи да су промене граница могуће и чак на видику

* Сасвим је сигурно да ће после рата у Украјини доћи до нове безбедносне архитектуре цијеле Европе и односа међу великим силама. Дотад ће Западни Балкан и пре свега српске земље остати простор „Велике игре“. Основни услов опстанка у тој „игри“ су разумевање њених правила и визија онога шта ће бити после јер они који се намећу као господари - немају више снаге за своје планове

___________________________________________________________________

            Пише: Синиша ЉЕПОЈЕВИЋ

            УВИЈЕК се говорило да је сваком човјеку његова мука највећа, али да би се она и измучила неопходно је разумјети амбијент у којем се муке муче.

            Република Српска и српске земље већ дуго муку муче прије свега због амбијента међународних односа а у овом времену су суочене са промјенама у свијету али и са обновом прије свега западног ривалства и такозване „Велике игре“ на Западном Балкану.

            „Велика игра“ сада није више само Запада и његових традиционалних „непријатеља“ Русије и Кине, него и између самих западних земаља које се, све је јасније, лажно јавно представљају као савезници.

            Све се јавно представља као борба против утицаја Русије и Кине али у ствари - то је, за сада тихи, хибридни рат између западних земаља. На једној страни је англосаксонски свијет а на другој формално Европска унија, а у релности - Њемачка.

            Извјесно је да Америка више није толико ангажована на Западном Балкану али не жели било какве ломове који би могли да буду извориште проблема. Наравно, Америка је и даље доминантна на Западу и она је присутна.

Амерички Конгрес (парламент)

            То је, како се чини, препустила Европској унији која своју енергију црпи из амбијента њеног рата против Русије и припрема за сада трговинских сукоба са Кином. А инструменти притисака су већ заборављени - приближавање и чланство у ЕУ и, наравно, рат против Русије. Као нека врста мирног освајања територија.

            Званично објашњење је да је те процесе наметнуо рат у Украјини.

            У Бриселу се више и не крије да је Западни Балкан прије свега геополитички интерес а не природан ток ствари.

            Све су то, међутим, старе идеје и мало је вјероватно да ће од тога нешто у скорије вријеме и бити. Вриједило би подсјетити на једно старо искуство којим се дефинише лудило бесмисла а које каже да је то када непрестано радите исто а сваки пут очекујете другачији резултат.

            У политичком лутању ЕУ нема ама баш никаквих нових идеја. Али, својим упорношћу у бесмислу и потрошеним идејама, као и стварањем локалних елита, Запад је у политичком и економском смислу уништио земље Западног Балкана.

            Препуштање Западног Балкана Европској унији у стварности значи препуштање Њемачкој, што се нјабоље види у Босни и Хереговини и Републици Српској а досадашњи резултати њемачке политике нису, најблаже речено, охрабрујући. Да се све свело на Њемачку признао је и сам Кристијан Шмит, нелегални високи представник, који је изјавио да је он представник Њемачке а Њемачка њега подржава.

            Другим ријечима, сада је и званично све јасно.

            Невоља је што њега у ствари нема ко да смијени јер он није легално постављен. Може само нека сила а то је у овом случају само Америка. Вјероватно ће бити нека трговина али то не значи да ће се ствари битније промијенити. Јер, Запад се држи оне француске пословице „што се више мијења - све је више исто“.

            Зато би требало бити веома опрезан.

            Ако Шмит буде морао да оде, или отјеран јер за нелегалног не постоји смјена, то још не значи да ће нестати канцеларија Високог представника јер она формално још постоји независно од Шмита. Сигурно је да ће то бити неко из Европе а то је онда исто, ако буде дошао на исти начин као и Шмит. За сада се не види могућност да би начин илегалног доласка могао бити промијењен. Савјет безбједности УН може да укине ту функцију, али је то мало вјероватно.  

Самит Берлинског процеса - у Лондону, 22. октобра 2025.

            Чињеница је, међутим, да је упорност Републике Српске у борби за њена права и против самовоље колонијалне власти значајно уздрмала не само Шмита него и институцију високог представника.

            У таквом амбијенту изгледа неизбјежним поновно ванинстутиционално  ангажовање Америке.

            Њемачка, иако моћна и велика земља, нема капацитет за рјешавање прије свега политичких проблема а ни талента да разумије проблеме и реалност других земаља. На жалост, још увијек има рушичачки капацитет. Истовремено, њен утуцај у свијету опада великом брзином.

            За илустрацију, њемачки министар спољних послова Јохан Вадефул морао је недавно да откаже намјеравано путовање у Кину јер у Кини нико није желио да га прими. Још горе, њемачки канцелар Фридрих Мерц је такође планирао посјету Кини али је, како је објавио хамбуршки недјељник Die Welt,  кинески лидер поручио да нема времена да га прими. А Њемачка је била највећи кинески пословни партнер у Европи.

            Тако ослабљена Њемачка отвара простор за интензивирање хибридног рата Америке и њених савезника против Берлина. Њемачка се због своје величине и привредног потенацијала у Вашингтону и Лондону види као главни проблем англосаксонској доминацији у Европи.

            Пошто Америка у овом времену има друге, за њу много важније, геополитичке преокупације хибридни рат против Њемачке на Западном Балкану, прије свега у Босни и Херцеговини и Републици Српској али и Србији, оперативно је препуштен Великој Британији и донекле Турској.

            У Британији је недавно је оживљен готово заборављени Берлински процес, њемачки пројекат за Западни Балкан, и одржана су два скупа са земљама тог региона, прво министарски у Белфасту па онда у Лондону када су били лидери земаља Западног Балкана. Наравно, ту је било  и Косово. А уз британског премијера Кира Стармера био је и њемачки канцелар Фридрих Мерц.

            Званично, теме су били економски раст и безбједност а у том, како је саопштено, немирном региону, гдје, тврди се,  усија настоји да има утицај. Посебно је указано на Србију која је у статусу „традиционалног савезника“  Русије. Указано је и на потребу да све те земље постану чланице ЕУ а убрзање се тражи због рата у Украјини.

            И Британија је потврдила своју обавезу да буде дио стабилности и безбједности Западног Балкана. Апсурдно је да чланство у ЕУ заговара и Велика Британија која је вољом својих грађана изашла из Уније.

            То је стара технологија - да би се непријатељ срушио, мораш му бити близак, савезник.

            Британија се, међутим, како изгледа, у Републици Српској и Србији неће конфонтирати Њемачкој преко неког свог званичника него ће то чинити путем невладиних организација (НВО), медијских кампања и повремених финансијских кажњавања, санкција. Неке невладине организације у ту сврху су већ формиране мада са званичним сједиштем у Холандији.

            У хибридном рату против ЕУ занимљив је и договор америчког предсједника Доналда Трампа са мађарским премијером Виктором Обраном о изузећу Мађарске из санкција за куповину руске нафте и гаса мада је Мађарска обећала да ће од америчких компанија купити и извјесну количину течног гаса. 

            Изузеће није временски ограничено. Тај договор јесте важан уступак и помоћ Мађарској али је у основи веома јак удар на политику Европске уније, и наравно Њемачке, која тражи потпуни прекид куповине руске нафте и гаса а та земља је чланица ЕУ.

            Америка ће, вјероватно, бити и дио истраге о недавној диверзији на највећој рафинерији у Мађарској чији би резултати могли да буду још један удар на кредибилитет Брисела.

            Али, упркос извјесном слабљењу активности, Америка ипак не одустаје, бирократска машинерија мора да ради. Америчком Конгресу је тако недавно прослијеђен "Акт о демократији и напретку Западног Балкана".  

Синиша Љепојевић

            Поред уобичајених бирократских опптих мјеста, занимљиво је да се њиме, ако прође све процедуре, Америка на Западном Балкану обавезује да њена спољна политика не заговара размену теротирија, сецесије или било какав други вид прекрајања граница по етничким линијама између Косова и Србије или било гдје другдје, као ни, примјера ради, отцјепљење Републике Српске.

            Тај законски приједлог се бави, и то искључиво, руским и кинеским утицајима на Западном Балкану. Предлажe се широка обавјештајна активност како би се, како је написано, регистровали све активности и појединци који су у функцији руског и кинеског утицаја. Такви извјештаји би, предлаже се, имали статус „повјерљивих“. 

            Намеће се, међутим, питање: зашто би се о такозваном „цртању граница“ уопште и причало ако је Америка већ признала те државе. Али, ако се о томе говори и намећу неки бесмислени услови онда то значи да су промјене граница могуће и чак на видику.

            Границе на Балкану нису природне, нити су кад и биле, њих су креирали странци у политичкој трговини великих сила. Другим ријечима, странци ће покушати поново да их направе, неке нове границе а да ли ће се то десити - зависи од околности и снаге великих сила али и самих народа који живе на Балкану.  У сваком случају нове балканске границе су могуће и чак извјесне.

            И док траје хибридни рат међу западним савезницима на Западном Балкану бирократска машинерија не одустаје што значи да се у ствари није ништа промјенило. То би, међутим, могло да буде и извориште нових неспоразума и даљег понижавања Европске уније.

            Тешко је разумјети политичку технологију тачније лукавост и безочност Запада. Ништа није као оно шта се говори. И када вам Запад нешто чини - то је да би вас срушио, путем медија и стварања јавног мњења. Ваљало би подсјетити да Запад сваки уступак, добру вољу или спремност на договор тумачи као слабост и онда нема краја захтјевима.

            Сасвим је, међутим, сигурно да ће послије рата у Украјини доћи до нове безбједносне архитектуре цијеле Европе и односа међу великим силама, па ће све актуелне комбинације пасти у воду. Кад би се то могло догодити тешко је процијенити, могло би да потраје а до тада Западни Балкан и прије свега српске земље остаће простор „Велике игре“. Основни услов опстанка у тој „игри“ су разумјевање њених правила и визија онога шта ће послије да буде јер они који се намећу као господари немају више снаге за своје планове. 

             https://sveosrpskoj.com/komentari/ljepojevic-velika-igra-na-zapadnom-bal...