Малић: „Нови шериф“ у понечему звучи малтене као Милошевић на Газиместану

ПОСЛЕ ЏЕЈ ДИ ВЕНСА У МИНХЕНУ НАСТУПИО И МАРКО РУБИО – ШТА ЈЕ ТУ БИТНО ЗА СРБЕ

* Рубиов говор је одлична илустрација тезе да Срби и данашња америчка власт имају заједничке непријатеље: либералне глобалисте и следбенике Фукујаме, који се још надају да је Доналд Трамп пролазни феномен а њихова идеологија вечна

* То не значи да се сви наши интереси поклапају, али значи да има огромног простора за међусобно разумевање – што је показало и недавно путешествије руководства Српске у Израел, Мађарску и САД

* Геополитику на страну, Срби би и себе ради требало да се замисле над Рубиовим речима. Идеологија самопорицања, на коју се касније надовезао глобализам, није само ослабила српску културну и националну свест, већ је вањским непријатељима помогла да створе низ околних национализама, негативно дефинисаних кроз агресивно антисрпство – због чега су вечно неостварени и незадовољни

* Излаз је скидање окова лажне кривице и наметнутог стида. Потпуно је небитно да ли нам је ту кривицу наметнула Аустро-Угарска, Трећи Рајх, КПЈ, ЕУ или глобалистичка Америка – њој је место на сметљишту историје, баш као и Фукујаминој заблуди

____________________________________________________________

           Пише: Небојша МАЛИЋ

           ЏEЈ Ди Венс, потпредсједник САД, још је прошле године на Минхенској безбједносној конференцији упозорио да је „нови шериф стигао у град“ и да Вашингтон намјерава да промијени курс. Неки од Европљана су били до те мјере заробљени у либерално-глобалистичкој матрици да их је то довело до суза, а Венсу су замјерили да не разумије шта стварно значе слобода и демократија.

           И наставили по своме.

           Да Вашингтон заиста мисли озбиљно и да се Венс није шалио показало је овогодишње обраћање америчког шефа дипломатије Марка Рубија, који је окупљенима у Минхену рекао да Америка нема намјеру да буде „чуваркућа организованог пропадања“ и да јој нису потребни савезници који се извињавају што постоје.

           Рубиов говор (https://www.state.gov/releases/office-of-the-spokesperson/2026/02/secretary-of-state-marco-rubio-at-the-munich-security-conference/ ), зли језици одмах су прогласили за „колонијалистички“, понајвише зато што је похвално описао експанзионизам европске цивилизације а антиколонијалне покрете послије 1945. представио као „марш безбожничког комунизма“.

           Ова критика није у потпуности нетачна. Треба рећи, међутим, да је Рубио у овом случају очигледно глајхшалтовао примјењени марксизам-лењинизам СССР и „културни марксизам“ Франкфуртске школе, идеологију која га је надживјела и на Западу се запарложила као либерални глобализам, односно оно што данас зовемо „воук“.

           Из контекста Рубиовог говора постаје јасно да је он ту правио контраст између европске цивилизације каква је била до 2. свјетског рата: витална, оптимистична, гледала у будућност, истраживала и градила – и да, освајала – свијет. А послије 1945. се склупчала у рушевинама своје старе славе и тихо пристала да нестане, под бременом историјске кривице.

           Иронија је, дабоме, да је томе умногоме кумовала баш Америка. Сјетимо се да је НАТО основан да „Американци буду овде, Руси тамо, а Нијемци доле“, како је својевремено рекао британски Лорд Измеј.

           Британска и француска империја пропале су и зато што је америчка војна и индустријска хегемонија довела до њихове атрофије, а не само зато што је СССР наоружао Африку и Азију „калашњиковима“ и идејом антиколонијалне борбе.

           Чак је и доктрина „људских права“, осмишљена на Западу да наштети СССР-у, на крају постала омча око врата самог Запада.

Небојша Малић

           То су све нијансе које Рубио не признаје; за њега је крив комунизам, што „тврди“ што „меки“, а став тадашње Америке и европских оснивача НАТО он види као одбацивање избора „да нам будућност буде тек слаби одјек славне прошлости“, који су неки представљали као усуд.

           Политика није математика, па је сасвим могуће да се погрешним корацима дође до тачног резултата. Јер, Рубиова поента није била комунизам већ - шта је Запад урадио сам себи. И ту долазимо до његове главне тезе, у којој сам темељ либералног глобализма, Фукујамин концепт „краја историје“, проглашава за „опасну заблуду“:

           „Идеја да ће свака земља сада бити либерална демократија; да ће нацију замијенити трговачке и трговинске везе; да ће глобални поредак заснован на правилима – синтагма која се претјерано користи – замијенити национални интерес, а да сад живимо у свијету без граница гдје су сви грађани свијета… то је била глупа идеја која није узимала у обзир ни људску природу ни наравоученија преко 5.000 година записане људске историје. И скупо нас је коштала“.

           Рубио је отворено и недвосмислено осудио тековине глобализације, од демонтаже индустрије у име „слободне трговине“ и зелене агенде у служби „климатског култа“,  до масовних миграција које су пријетња „кохезији наших друштава, континуитету наше културе, и будућности наших народа“.

           Опет је тачно да су деценијама највећи заговорници свега овога били управо Американци, опијени падом Берлинског зида и заведени Фукујамином секуларном есхатологијом. А сад, мамурни, кукају шта их је снашло. Али, први корак у рјешавању било којег проблема је спознаја да он постоји.

           Срби су се деведесетих нашли на мети Глобалистичке Америчке Империје у њеном пуном пијанству. Могло би се чак рећи и да је управо преко наших леђа – медијским митом о Билу Клинтону као витезу на бијелом коњу који долази да „заустави геноцид“ над невиним муслиманима јер зла Европа за то није била вољна или способна – и настао наратив о „поретку заснованом на правилима“ и идеолошка подлога те империје.

           Данас, међутим, Америка звучи малтене као Слободан Милошевић на Газиместану. Чујте Рубија: „Не желимо да наши савезници буду оковани кривицом и стидом. Желимо савезнике који се поносе својом културом и насљеђем, који су свјесни да смо насљедници исте велике и племените цивилизације, и који су вољни и способни с нама да бране“.

           Мало прије тога, говорио је и о заједничкој хришћанској вјери Европљана и Американаца.

           Кад Рубио говори о одбрани, мисли на нешто конкретно, а не на апстрактне концепте. Армије се, каже он, „боре за народ, нацију, начин живота“.

           Баш као што нико није хтио да гине за „братство и јединство“ али јесте за Српство и слободу – па је опстала Република Српска, за разлику од СФРЈ.

           Исто тако, тешко је не препознати концепт „историјске кривице“ колективног Запада, који је Рубио осудио у Минхену, у доктрини „великосрпског буржоаског национализма и империјализма“ којим су Броз и његови сљедбеници контролисали најбројнији (и једини државотворни) народ у Југославији. Да, и самопорицање смо радили први.

           Рубиов говор је, дакле, одлична илустрација тезе да Срби и данашња америчка власт имају заједничке непријатеље: либералне глобалисте и сљедбенике Фукујаме, који се још надају да је Доналд Трамп пролазни феномен а њихова идеологија вјечна. То не значи да се сви наши интереси поклапају, али значи да има огромног простора за међусобно разумијевање – што је показало и недавно путешествије руководства Српске у Израел, Мађарску и САД.

           Геополитику на страну, Срби би и себе ради требало да се замисле над Рубиовим ријечима. Идеологија самопорицања, на коју се касније надовезао глобализам, није само ослабила српску културну и националну свијест, већ је вањским непријатељима помогла да створе низ околних национализама, негативно дефинисаних кроз агресивно антисрпство – због чега су вјечно неостварени и незадовољни. Излаз из тог безнађа је скидање окова лажне кривице и наметнутог стида. Потпуно је небитно да ли нам је ту кривицу наметнула Аустро-Угарска, Трећи Рајх, КПЈ, ЕУ или глобалистичка Америка – њој је мјесто на сметљишту историје, баш као и Фукујаминој заблуди.

            Ако је Америка способна за овај ниво самоспознаје и учења на сопственим грешкама, онда ми немамо никакав изговор.

            https://sveosrpskoj.com/komentari/malic-novi-serif-u-ponecemu-zvuci-malt...