Павловић: Србија проблем НИС и увоза нафте решава са две барже на Дунаву и потезима Народне банке

ТРЕБА ЛИ ДА СЕ ПЛАШИМО ДА ЋЕ СТРАНЕ БАНКЕ НАПУСТИТИ СРБИЈУ? НЕ ЈЕР БИ ТО БИЛО ФЕНОМЕНАЛНО ЗА НАС

* Наредба САД  је да Србија не може да одлучује које компаније могу или не могу да послују на њеној територији, каква ће бити структура власништва, које банке могу или не могу да раде и која правила важе за банке на територији Србије. Суштински, да Србија не може да води своју спољну политику, али да ни Народна банка Србије није монетарна власт у Србији, као ни министарства енергетике и привреде

* Од када се нашла под ударом до данас, владајућа групација у Србији није предузела апсолутно ништа против агресора. Готово искључиво се говори да руски иинвеститор треба нешто да предузме како би санкције суштински биле испуњене. То је окретање истине наглавачке

* Решрње су: набављање нафте Дунавом и увођење прописа по коме све банке у Србији морају да послују, у смислу платног промета, са свим правним и физичким лицима у Србији.Тим речним путем, са две барже дневно од по 3.000 тона (толико може да прође Ђердапом), ми можемо да допремимо 2 милиона тона годишње. Са наших поља још милион, колико и иначе добијамо и ми смо на преко 80% укупних потреба тржишта Србије

* У случају да дође до пресретања наших баржи на Дунаву као међународном пловном путу, дакле илегалном пресретању, сваку баржу би било потребно допунити јединцом обученом за борбу против пирата. Да сви знају да је цена даљих незаконитих поступака веома висока

* Народна банка Србије треба да предвиди да ће банка која одбија да послује са свима изгубити лиценцу за рад. То значи да наредног дана банка наставља да ради са истим особљем и свим рачунима, активом и пасивом, али под контролом државе. То већ пише у закону за банке које изгубе лиценцу

___________________________________________________________________

             Aутор: Бранко ПАВЛОВИЋ

             У ОВОМ тексту говорим о питању америчких санкција НИС-у, муницији и функционисању владе или власти у целини у кризним стањима.

             Читалац треба да има у виду да се кризе не могу решавати "утабаним стазама". Зато што онај ко кризу изазива зна за те стазе и предвидео је да га тим путем не можеш надиграти.

             И друго, ако те неко напада и ти се бориш, па наравно да ће бити проблема. Избегавати проблеме "по сваку цену" значи да се покораваш агресору. Код појединца то води у тешку депресију и самоубиство, а код држава до урушавања виталних интереса. То није пут којим сме да се иде.

             Наредба САД  је да Србија не може да одлучује које компаније могу или не могу да послују на њеној територији, каква ће бити структура власништва, које банке могу или не могу да раде и која правила важе за банке на територији Србије. Суштински, да Србија не може да води своју спољну политику, али да ни Народна банка Србије није монетарна власт у Србији, ни министарства енергетике и привреде данас, а сутра следствено ни у другим привредним областима. Ако се тако прохте страној сили.

             Сада су то САД и ЕУ. Захват је међутим много већи. Циљ је да Србија не сме да има суверенитет.

             Од када се нашла под ударом до данас, владајућа групација у Србији није предузела апсолутно ништа против агресора. Чак ни на плану јавног мњења. Обрнуто, готово искључиво се говори да руски иинвеститор треба нешто да предузме како би санкције суштински биле испуњене. То је окретање истине наглавачке.

             Шта би ова власт урадила  да је НИС 100% наше државно власништво, а да нам САД и/или ЕУ траже да рафинерију препишемо нпр. Кушнеру? Да ли бисмо бранили сопствено власништво? Ја мислим да је одговор ипак позитиван. Ето, исто тако како бисмо бранили своје, једнако треба да бранимо страно власништво које је засновано на поштовању закона Србије.

Бранко Павловић

             Кад си нападнут, може ли се своје бранити "утабаним стазама"?

             Не, наравно да то није могуће.  Ако се пође од тога да ћемо наставити да уважавамо све интересе агресора на нашој територији и ако се одричемо било какавих других начина превазилажења санкција, онда је све немогуће. Само дефетизам остаје.

             Борба подразумева да себи отвараш нове могућности, смањујеш унапред могуће ризике и наносиш штету агресору.

             Нове могућности су набављање нафте Дунавом и увођење прописа по коме све банке у Србији морају да послују, у смислу платног промета, са свим правним и физичким лицима у Србији.

             За прво нам је потребна речна флота, коју нисмо набавили, а за протеклих десетак месеци смо могли да је набавимо десет пута. Тим речним путем, са две барже дневно од по 3.000 тона (толико може да прође Ђердапом), ми можемо да допремимо 2 милиона тона годишње. Са наших поља још милион, колико и иначе добијамо и ми смо на преко 80% укупних потреба тржишта Србије.

             А друго се решава тако што Народна банка Србије предвиди да ће банка која одбија да послује са свима изгубити лиценцу за рад. То значи да наредног дана банка наставља да ради са истим особљем и свим рачунима, активом и пасивом, али под контролом државе. То већ пише у закону за банке које изгубе лиценцу.

             Речна флота нам је и иначе потребна, све и кад је не будемо користили за превоз нафте, због транспорта житарица, челика, бакра из наше земље. Тако да то нису "бачене паре" ни када криза прође.

             И да одмах дам одговор на следеће претпостављено доказивање како је све немогуће. У случају да дође до пресретања наших баржи на Дунаву као међународном пловном путу, дакле илегалном пресретању, сваку баржу би било потребно допунити јединцом обученом за борбу против пирата. Да сви знају да је цена даљих незаконитих поступака веома висока.

             Примедба "па све банке ће напустити Србију" не да није аргумент, него би то било феноменално за нас. Ионако су од наших пара и направили своје банке и то тако што им је Динкић са предумишљајем направио празан простор гурнувши наше банке у стечај без разлога, па би сада са лакоћом повратили наше учешће у банкарству Србије, без чега нам и иначе нема одрживог развоја.

             И још ово, "а ко ће смети да нам продаје нафту". Куповина руске нафте је забрањена, па Кина купује 47% целокупне руске производње, Индија преко 35%, Турска 6%. И нико им ништа не може, нити се они обазиру на те тзв. санкције. Није проблем купити нафту.

             Ризик постоји у погледу могућег искључења са система евиденције плаћања Свифт. Пошто техничко средство користе као оружје, онда и та темпирана бомба у финансијском систему Србије мора бити демонтирана. Као и свака бомба.

             НБС пропише да све банке морају да користе алтернативне системе (имају их и Кинези и Руси). Ти други платни системи су иначе и бржи и много јефтинији (48 пута) од свифта. И већ су у употреби. Обим трговине који иде преко тих система је око 70 пута већи од укупног обима спољне трговине Србије.

             Другим речима не предлажем никакву новотарију која нигде није примењена, него буквално много боље решење. Могу банке за пословање са својим матичним банкама и да задрже свифт, али за друге трансакције – не.

             Други ризици када се бориш за правду и слободу своје земље су (не само "могли би да буду" него би се извесно догодили) замрзавање наших двеизних резерви у иностранству и обарање кредитног рејтинга.

             То значи да је у ових протеклих десетак месеци требало продати све хартије од вредности које се котирају на западним тржиштима и инвестирати на тржишта која поштују наш територијални интегритет и суверенитет. А и да није ове кризе, то свакако треба учинити зато што ће све западне берзе доживети крах најдаље до средине следеће године.

             Обарање кредитног рејтинга за последицу има повећање камата на будуће кредите. То значи да је требало већ аплицирати за БРИКС+, а онда обавити разговоре и са Кином и са Русијом, да ли ће они тражити од нас веће камате за нове кредите као и Запад, или ће задржати садашњи ниво камата како не би кажњавали Србију која се принципијелно бори против агресора, а за поштовање међународног права и сопствени суверенитет.

             И била би једина која је у Европи, осим Белорусије, поднела кондидатуру за БРИКС+.

             Шансе да одговор буде у нашу корист су велике. Нарочито због тога што је обим финансијске помоћи који је нама потребан лако решив и са Русијом (опет су прешли 700 милијарди долара резерви, није у доларима али ради лакшег разумевања), а тек са Кином чије девизне резерве прелазе 3.300 милијарди долара, да и не говорим.

             Трећи ниво решавања извора финасирања за даљи развој јесте измена закона тако да се нашој НБС омогући интервенција у циљу приведног развоја и повећања степена запослености на исти начин како је то централним банкама одувек дозвољено и у Јапану, и САД, Британији, Швајцарској, ЕЦБ итд.

             Стратешки пут ка ЕУ то забрањује, чланство у БРИКС+ то омогућава.

             Само та разлика је корист за Србију од приближно 20 милијарди ЕУР (у динарима) на десет година. Суштински бескаматно.

             Ако се окренемо БРИКС+ ми буквално решавамо све инфраструктуре проблеме без оптерећења будућих генерација и уз развој сопствених предузећа која изводе те радове. Последично, онда и наша мала и средња предузећа имају коме да буду кооперанти и да се и она развијају.

             (следи други део)

             https://rt.rs/opinion/branko-pavlovic/163034-kolumna-branko-pavlovic-kri...