Рељић: „Алија – улема или балија“ – кључ за разумевање савремене Босне

O KЊИЗИ НЕНАДА КЕЦМАНОВИЋА И ДАРКА ТАНАСКОВИЋА КОЈУ ЈЕ 2024. ИЗДАЛА „ЛАГУНА“          

* Иза у наслову постављене дилеме о статусу јунака (учењак или простак), иде јасан преглед процеса кроз који су прошли босански муслимани од 1945. – акцентовани су „инциденти“ Младих муслимана против система у социјалистичкој Југославији (1949) до Сарајевског процеса (1983) и игре „без крмила свога, без правца и пута“ у разарању СФРЈ деведесетих. И свуда ћете наћи Алију Изетбеговића у улози у којој га је памтио заменик управника КПЗ Фоча: био је затвореник за пример, време је проводио у затворској библиотеци, а кад би избила нека побуна он је био на другом крају затвора, „али је истрага указивала да је управо он био никад идентификовани инспиратор“

* Један новинар, Србин који је решио да остане у Сарајеву и постане Бошњак, објаснио је тај изетбеговићизам: „Чини ми се да је лакше голим рукама хватати јегуље у рукавцима Неретве на ушћу у Јадранско море, него се бавити интелектуалним и политичким профилом Алије Изетбеговића“ (Гојко Берић)

* Аутори књиге су ретко квалификовани за овакву студију па су зато и успели да „и теже од јегуље ухвате“. Ненад Кецмановић познаје логику чаршије „с лица места“, угледни политколог и социолог, био декан Факултета политичких наука и ректор Сарајевског универзитета, са искуствима из политике, а и Алију је познавао лично, а Драко Танасковић је деценијама најцењенији оријенталиста/исламолог са подручја Јужних Словена, са амбасадроским искуствима из Анкаре и Ватикана

___________________________________________________________

           Слободан РЕЉИЋ

           НЕКЕ књиге су потреба јавности, а да би се нека важна догађања разумела и пратила. Како је уочио Жак Елил, „није поента умети читати, већ знати шта да читате“.

           Српској јавности Федерација БиХ је неизбежна тема. У Босни целој је и Република Српска, па је свакодневно а и на дуги, дуги рок важно разматрати и разумевати и тај други део. А ту је и мозаик балканских јавности, које овакве коцкице сваки час покрећу и забрињавају.

           А из дневнополитичких претумбавања често се ништа не разуме: ни откуд је до тога дошло а ни куд би то могло да оде. У том савременом затупљивању сликом и брзином сетим се како је Маркс објашњавао да сматра „да је телевизија веома поучна. Сваки пут кад неко укључи ТВ ја одем у другу собу да читам“. (Наравно, овде се не мисли на Карла него на Груча - водећег филозофа међу петорицом браће Маркс које знао читав свет а због њихова „мајмунска посла“.)

           Кад се вратимо из те изузетне духовитости, ево нас пред реалним изазовом: ако се настоји разумевати шта ради Федерација БиХ, тј. њен већински бошњачки/муслимански део - онда то не вреди без упознавања с ликом и чињењима Алије Изетбеговића, „оца“ те нације и тог (полу)државног пројекта. И ви онда, са стола испред ТВ екрана, узмете нову књигу Ненада Кецмановића и Дарка Танасковића „Алија – улема или балија?“ и одете у другу собу.

Сарајевски процес

           Ту, иза у наслову постављене дилеме о статусу јунака (учењак или простак), иде јасан преглед процеса кроз који су прошли босански муслимани од 1945. – акцентовани су „инциденти“ Младих муслимана против система у социјалистичкој Југославији (1949) до Сарајевског процеса (1983) и игре „без крмила свога, без правца и пута“ у разарању СФРЈ деведесетих.

           И свуда ћете наћи Алију Изетбеговића у улози у којој га је памтио заменик управника КПЗ Фоча: био је затвореник за пример, време је проводио у затворској библиотеци, а кад би избила нека побуна он је био на другом крају затвора, „али је истрага указивала да је управо он био никад идентификовани инспиратор“.

           Читав тај пут, који је у основи био верски, политички је вазда подржаван споља – а муслимани се појављују као прокси-ратници да л' за Немце, да л' за Павелиће, да л' за Американаце, Саудијаце, Иранаце или Тураке.

           На крају се Алијина истрајна борба за верску идентификацију, у атеистичкој држави појавила као – неспорно право на национални идентитет.

           Кад је установљено да се муслимани могу писати са великим „М“ (1968), било је нужно тражити ново име. Тако се та група на крају почела називати – Бошњаци, што је онда искључило из садржаја појма Србе и Хрвате, али то није било у Алијиној политичкој потреби, па ће ући у поништавање најелементарнијих историјских чињеница – да су муслимани на овом тлу настали од хришћана (више православних) који су променили веру у Отоманској империји.

           Ту су се у песмама Мака Диздара (сматрао се Хрватом) појавили стећци а у јавности иза њих богумили и то је инспирисало Изетбеговићеву историографију – иако богумила није било ни три века пре доласка Османлија у Босну „пркосну“ – да се изведе нова парадигма: нису муслимани у Босни после хришћана, него су они претходили њима. [У самом Диздаревом Запису о земљи нема упута за такав обрт: /Једна земља имаде/ И посна, и боса/ Да простиш/ И хладна, и гладна/ И к тому још/ Да простиш/ Пркосна од сна/]

Слободан Рељић

           Ако читалац у овом упознавању с књигом тешко може да ухвати логику (ону на коју је навикао и која се учи у школама) у оваквим наративима – онда је на правом путу. Управо је такав пут Алије Изетбеговића – не вреди вам да се позивате на чињенице нити хватати Алију у раскораку или недоследностима.

           Један новинар, Србин који је решио да остане у Сарајеву и постане Бошњак, објаснио је тај изетбеговићизам: „Чини ми се да је лакше голим рукама хватати јегуље у рукавцима Неретве на ушћу у Јадранско море, него се бавити интелектуалним и политичким профилом Алије Изетбеговића“. (Гојко Берић)

           Аутори књиге су ретко квалификовани за овакву студију па су зато и успели да „и теже од јегуље ухвате“.

           Ненад Кецмановић познаје логику чаршије „с лица места“, угледни политколог и социолог, био декан Факултета политичких наука и ректор Сарајевског универзитета, са искуствима из политике, а и Алију је познавао лично, а Драко Танасковић је деценијама најцењенији оријенталиста/исламолог са подручја Јужних Словена, са амбасадроским искуствима из Анкаре и Ватикана.

           Књига се лако чита, богата је и друштвено релевантним чињеницама и функционалним детаљима, анегдотама, језичким украсима - али захтева концентрацију.

           Кад се тако прочита, оставља утисак посвећености у низове битних оријентира за дубље разумевање односа и свакодневних догађања у БиХ.

            https://sveosrpskoj.com/komentari/reljic-alija-ulema-ili-balija-kljuc-za...