„Човек на балкону“ - роман о данима када је Паја Јовановић портретисао Тита

КЊИГА ЈЕ ПОСВЕЋЕНА И ПРИЈАТЕЉСТВУ ВЕЛИКОГ СЛИКАРА И МИЛУТИНА МИЛАНКОВИЋА

* Аутор Тихомир Стевановић (1965), који живи у Младеновцу, не крије да је роман настао на основу драме „Молерај“ коју је написао као последњу књигу своје драмске трилогије коју чине још „Кандило у розарију“ и „Шумадија“

* Драма и прича почиње две године после краја Другог светског рата када је Паја позван да наслика портрет маршала Јосипа Броза Тита и тај задатак је прихватио уз обећање да ће добити пасош и дозволу да напусти Југославију и са супругом се врати у Беч           

 

_____________________________________________________________       

       „СВЕ оно што чини један живот незамисливим смештено је у овој причи која се бави човековим егзистенцијалним питањима, где је борба за голи живот представљена кроз најмрачнија сочива судбине" - написао је на полеђини књиге „Човек на балкону“ уредник овог дела Зоран Богнар коме се, како ми је казао аутор Тихомир Стевановић веома свидео.

       Књигу је штампала издавачка кућа "Дерета" одмах након што ју је Богнар припремио и пустила недавно у продају.

       Из телефонског разговора са Стевановићем (1965), који живи у Младеновцу, сазнала сам да је роман настао на основу драме „Молерај“ коју је написао као последњу књигу своје драмске трилогије коју чине још „Кандило у розарију“ и „Шумадија“.

       Из „Шумадије“, додао је аутор, узео је неке елементе које је укомпоновао у романескну варијанту „Молераја“ и тако је настала књига „Човек на балкону“.

       „Искено да вам кажем роман је настао јер ми је било жао да не искористим материјал који сам прикупљао за писање мојих драма“, поверио се Стевановић који себе сматра, пре свега, драмским писцем иако је написао и објавио још два романа и бројне приче по часописима.

       Драма „Молерај“се бави дружењем сликара Павла (Паје) Јовановића и математичара и астронома Милутина Миланковића, двојице српских академика који су се спријатељили још као млади људи док су се борили у балканским ратовима на почетку XX века. То пријатељство је потрајало до краја њихових живота, а Стевановић је одабрао да драму, па и роман смести у период од зиме 1947. до јануара 1948.

       Паја (1859.) се са својом супругом Хермином (од милоште званој Муни), после деценијског рада и живота изван Југославије настанио у Београду и ту сликао бројне портрете београдске елите, па и неке историјске композиције, али се током рата сасвим повукао и чекао да се  рат заврши па да са Муни оде натраг у Беч где је имао стан и атеље, а то је био и родни град његове младе супруге.

       Током ратних година се посебно интензивно дружио са Миланковићем који је био, такође, већ старац.

       Драма и прича почиње две године после краја Другог светског рата када је Паја позван да наслика портрет маршала Јосипа Броза Тита и тај задатак је прихватио уз обећање да ће добити пасош и дозволу да напусти Југославију и са супругом се врати у Беч.

       Према речима Стевановића, он је очекивао да ће сазнати много више о тој  епизоди из Пајиног живота који је, као му је саветовао Миланковић, заиста написао своја сећања у књизи „Мемоари Пере молера“".

       „Паја је то веома кратко описао па сам био приморан да ту епизоду допуним измаштаном, фиктивном причом а за то сам користио неке ликове који се појављују у мојој драми `Шумадија` и атмосферу у Београду одмах након краја рата“, објаснио је Стевановић.

       Он је открио да се донекле послужио ликом свог деде који је све време, иако трговац, провео у партизанима и од њега је `настао` капетан Јаковљевић који је добио задатак да прати двојицу академика да не би случајно `скренули` ка пораженој грађанској класи.

       У роману има још неколико измаштаних ликова које је аутор изванредно вешто уклопио у главни ток радње око сликања Титовог портрета који је убрзо након што га је Паја насликао склоњен јер није одговарао новој државној политици.

       Тито је приказан како му рука покрива карту Истре укључујући и Трст који Југославија није добила.

       У епилогу романа, користећи дневни лист „Политика“, аутор је описао судбину чак два Титова портрета која је насликао Паја и то онај који је био кратко излаган, а затим склоњен у депо Народног музеја и онај други (Пајино лично виђење маршала као остарелог, избораног ) који никада до сада није видела публика а чува се такође у музеју.

       На питање који је разлог што је роман назвао „Човек на балкону“ аутор је објаснио да је то метафора за „слику пропасти једног света који стоји на балкону испред амбиса“.

       Уредник романа, Богнар, га је дифинисао као "интригантну и драгоцену сторију о чувеном сликару и једном научнику, али и њиховим животима у приликама које понекад нису ни достојне једног пристојног живљења. Човек је непрестано на раскршћу изненадних одлука за које понекад унапред зна да могу бити погубне".

       Драма по којој је настао роман освојила је награду "Бранислав Нушић" и  бањалучко Народно позориште ју је преузело да је постави на сцену.

       Вера Кондев

       

 

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари