„Приче о писцима“ – књига Михајла Пантића о 39 књижевника

МЕЂУ ЊИМА СУ И ВЕЛИКА  ИМЕНА ИЗ EX-YU, АЛИ ЋЕТЕ НАЋИ И БАР 10 ИМЕНА ЗА КОЈА НИСТЕ ЧУЛИ

* Описао је своје сусрете са писцима о којима пише, али поред њих није пропустио да забележи оно што је од других чуо о њима или своје опсервације о њиховим делима

* Прво место је дао нашем једином нобеловцу Иви Андрићу и препричао једну анегдоту коју је сазнао од Владимира Погачића, редитеља филма "Аникина времена", снимљеног по истоименој Андрићевој причи

_______________________________________________________

       МЕЂУ савременим српским књижевницима "изникла је" баш на средини XX  века "ретка биљка"- један од најбољих писаца кратких прича који је и веома плодан - Михајло Пантић (1957) кога никако не треба мимоићи.

       Након 15 збирки прича, међу којима доминирају оне какве се, на било који начин, баве Новим Београдом, ауторовим "гнездом" од рођења до данас, Пантић је недавно објавио књигу са причама о писцима, а штампао ју је "Архипелаг" - издавач који и у најтежим временима (како другачије назвати пандемију која хара и Србијом већ скоро две године) издаје само квалитетну литературу.

       Његове књиге прича су доживеле значајан број издања, преведене су на двадесетак језика, освајале су најугледније књижевне награде.

       Писац  је одабрао 39 прича исто толико аутора међу којима је 37 са подручја бивше Југославије а само две су његови снови о двојици великана светске литературе - Исаку Башевису Сингеру и Хоргеу Луису Борхесу.

        Углавном, Пантић је одабрао оне приче у којима описује своје сусрете са писцима о којима пише, али поред њих није пропустио да забележи оно што је од других чуо о њима или своје опсервације о њиховим делима.

       Треба подсетити да је Пантић не само врхунски приповедач већ и књижевни критичар и веома цењени професор на Београдском Филолошком факултету.

       Током своје каријере сарађивао је и уређивао неколико најугледнијих културних, пре свега књижевних часописа.

Михајло Пантић

       На његовој листи одабраних писаца прво место је дао нашем једином нобеловцу Иви Андрићу и ту је препричао једну анегдоту коју је сазнао од Владимира Погачића, редитеља (прилично давних осамдесетих година) филма "Аникина времена" који је екранизација Андрићеве истоимене приче.

       То је била прилика да од Погачића сазна како се одвијала његова сарадња са Андрићем и да у својој примедби на крају приче Пантић да свој коментар андрићологији.

       На списку писаца које је Пантић уврстио у свој избор првих петнаестак места је посветио стварно веома добро познатим личностима чија имена знају сви који су завршили барем гимназију: Мирославу Крлежи, Станиславу Винаверу, Бранку Ћопићу, Данилу Николићу, Александру Тишми, Драгославу Михајловићу, Браниславу Пекићу, Радомиру Константиновићу, Живојину Павловићу, Милораду Павићу, Светлани Велмар Јанковић, Јовану Христићу и Свети Лукићу.

       О овим писцима Пантић је углавном писао како се и када са њима лично упознао, али пошто није срео Крлежу онда је одабрао да испод његовог имена уверсти неке фрагменте из Крлежиног опуса којима се Пантић дивио.

       Са осталима са овог дела списка се познавао па је уз коментаре њихових дела највише пажње посветио сусретима и разговорима са њима који читаоцу пружају прилику да стекну једну сасвим другачију слику тих писаца него што их знају из њихових мемоара, интервјуа или текстова.

       То је, иначе, најбољи разлог да се ова књига прочита јер нам се - поред интимних детаља из сусрета одабраних аутора са Пантићем - нуде и приче о писцима који су данас већ заборављени  или никада нису били "прва лига". 

       Погледајте други део садржаја књиге па ако не пронађете барем десет имена за која нисте чули - мораћете признати да је Пантићево дело имало и едукативни карактер.

       Вера Кондев