Американци би да преко НАТО ставе шапу и на светску енергетику и на Арктик
ПОЉСКА - ПРЕКО КОЈЕ ЧЕСТО ГОВОРИ ВАШИНГТОН - ВЕЋ ИНИЦИРАЛА ФОРМИРАЊЕ „ЕНЕРГЕТСКОГ НАТО”
- У Сједињеним Државама су иницијативу стварања „енергетског одбрамбеног савеза” прихватили као могућност да се непосредно за НАТО званично вежу функције гарантовања „безбедности енергетске инфраструктуре” и у земљама извозницама енергената и у транзитним државама у „нестабилним периодима”
- Вашингтон овај натовски институционални ресурс схвата као инструмент који ће му помоћи да успостави директну или индиректну америчку контролу над трансграничним токовима сировина
- Руководство НАТО већ је одлучило да разматра иницијативу америчког сенатора Ричарда Лугара који је иницирао да се прекид енергетских испорука сматра довољним основом за активирање најжешћег механизма Вашингтонског уговора НАТО
Пише: Марина КУЧИНСКА, виши научни сарадник Руског института за стратегијска истраживања – експерт Центра за одбрамбена истраживања
У ВИЉНУСУ је 6. септембра званично отворен Центар за напредне огледе НАТО у области енергетске безбедности (NATO Energy Security Centre of Excellence).
Говорећи на тада уприличеном скупу, генерални секретар Северноатлантског савеза Андерс фог Расмусен изјавио је: „Чврсто сам уверен да ће већина проблема у области ресурса бити решена снагом тржишта... Енергетска безбедност није позив на оружје. Али, када се ради о разумевању последица развоја глобалних догађаја у области ресурса за националну безбедност, онда НАТО мора да буде корак испред”.
Чак и у условима заоштрене конкурентске борбе међу лидерима индустријски развијених земаља и земаља у развоју, за слободни приступ традиционалној сировинској бази која је све истрошенија – раније сматрало да је проблем обезбеђивања Европе енергентима чисто економски проблем. Међутим, почев од 2006. године овај проблем се све чешће разматра са аспекта политике безбедности. Данас, штавише, заузима једно од централних места на дневном реду НАТО.
У контексту свеевропске дискусије о питањима енергетске безбедности, приметно су се активирале државе Централне и Источне Европе које тему „енергетске зависности” Европе од Русије традиционално користе за разне политичке циљеве. Тако је недавно Пољска иступила са идејом о стварању „енергетског НАТО” који би објединио чланове ЕУ, Украјину, Молдавију и Грузију како би заједничким снагама обезбедиле заштиту од могућих „енергетских напада”.
Пољску идеју су подржале државе чланице Вишеградске групе и предложиле пројекат стварања „организације за колективну енергетску безбедност”. У оквиру Североатлантске алијансе, а „по узору” на њу.
У Сједињеним Државама су иницијативу стварања „енергетског одбрамбеног савеза” прихватили као могућност да се непосредно за НАТО званично вежу функције гарантовања „безбедности енергетске инфраструктуре” и у земљама извозницама енергената и у транзитним државама у „нестабилним периодима”.
Вашингтон овај могући натовски институционални ресурс схвата као инструмент који ће му помоћи (упоредо са повећавањем превентивног базирања америчких Оружаних снага у оквиру прокламованог рата против међународног тероризма) да успостави директну или индиректну америчку контролу над трансграничним токовима сировина.
Неки европски савезници САД су иступили против тога да се одговорност за несметано функционисање најважнијих енергетских маршрута препусти НАТО, сматрајући да ће то у перспективи довести до даљег географског и функционалног ширења овлашћења Алијансе.
Ти савезници сумњиче Вашингтон за намеру да искористи најважније дебате о проблемима енергетске безбедности да Европљанима наметне своје енергетске интересе, а потом и виђење геополитичке безбедности у целини.
Уосталом, под притиском Сједињених Држава у седишту НАТО се већ разрађује улога Североатлантског савеза у условима појачаних изазова глобалног карактера везаних за нерешене проблеме гарантованог снабдевања енергетским ресурсима.
Специјални извештај „Улога НАТО у области енергетске безбедности” (NATO’s Rolein Energy Security) омогућује да се издвоји шест праваца у којима ће се развијати одговарајућа активност Алијансе: 1. размена информација и обавештајних података међу савезницима, 2. обједињавање информационих ресурса, 3. „пројекција стабилности”, 4. промоција међународне и регионалне сарадње, 5. подршка „одговорном менаџменту” (са аспекта обезбеђивања непрекинутих испорука енергетената) и 6. помоћ у заштити објеката енергетске инфраструктуре који су од животне важности.
Бронислав Косморовски и Андерс Фог Расмусен
Разматрања како да НАТО „смањи актуелне ризике и претње енергетској инфраструктури земаља-чланица” - имала су наглашено место на свим последњим самитима НАТО, почев од оног у Риги (из новембра 2006.).
У закључној Декларацији последњег самита НАТО у Чикагу (из маја 2012.) поново су поменути основни принципи политике Алијансе у области енергетске безбедности и потврђена приоритетност „предузимања одговарајућих мера” (52. тачка).
Питање - која дејства (укључујући и војна) Алијанса може да предузме реагујући на прекид испорука енергената - засад се налази у почетном стадијуму разматрања. Притом се не анализирају само сценарији који претпостављају могућност прекида у снабдевању фосилним горивима, већ и ситуације везане за измене услова пословања страних компанија на територији државе-власника ресурса (уношење коректива у пореску политику и сл.) који обавезно морају да изазову активну реакцију „енергетског НАТО”.
Засад функционише механизам војног патролирања транзитних енергетских артерија у земљама-чланицама Алијансе и у државама које се спремају да ступе у ту Организацију.
Руководство Северноатлантског савеза већ је одлучило да разматра иницијативу америчког сенатора Ричарда Лугара који је иницирао да се прекид енергетских испорука сматра довољним основом за активирање најжешћег механизма Вашингтонског уговора НАТО - посебно његовог члана 5 о колективној одбрани који изједначава агресију на једну чланици НАТО са нападом на читаву Алијансу - иако таква интерпретација одредби тог документа још не наилази на разумевање у свим земљама НАТО.
Амерички аналитичари сматрају да на стратешки баланс у свету може одређени утицај извршити даљи развој Каспијског региона, где је кључно питање добијање приступа централноазијским ресурсима. Очигледно је да се у новој стратегији Сједињених Држава, које Северноатлантски савез доживљавају као инструмент за обезбеђивање властитих енергетских интереса, посебна пажња посвећује земљама као што су Азербејџан и Казахстан са перспективом њиховог увлачења у Алијансу.
Засад није јасно какве је перспектива ширења компетенција Алијансе у области енергетске безбедности, на шта посебно указују резултати дискусије о тој теми на специјалном семинару посвећеном анализи резултата чикашког самита, а који је организовао амерички Атлантски савет. Тада је начелник секције за енергетску безбедност у Управи за нове безбедносне изазове НАТО М. Риле (headof Energy Security Section of NATO’s Emerging Security Challenges Division) истакао неопходност да НАТО измени приступ датом питању које је тренутно, у основи, везано за проблем испорука енергената из Русије. Притом је скренуо пажњу кризна жаришта постоје по читавом свету.
Он сматра да земаље-партнере треба активирати на реализацију натовске енергетске политике по формули „28+n”, „пошто се њихови важни инфраструктурни објекти неретко налазе у критички осетљивомм стању”.
Риле такође сматра да је енергетска безбедност тесно повезана са војно-оперативним питањима, екологијом и широм ресурсном проблематиком.
У контексту повећања улоге фактора силе у борби за светске ресурсе, треба у првом реду истаћи активизацију политике НАТО на Арктику.
Раније се сматрало да су арктичке државе: Русија, Сједињене Америчке Државе, Норвешка, Канада и Данска (Гренланд) које су међусобним споразумима држале одговарајуће секторе Арктика, омеђене меридијанима од крајњих тачака на северним границама тих земаља до Северног пола Земље.
Тренутно на Арктички регион у одређеној мери претендује седамнаест држава (САД, Канада, Норвешка, Данска, Велика Британија, Шпанија, Белгија, Ирска, Шведска, Финска, Холандија, Литванија, Летонија, Естонија, Пољска, Немачка и Русија). Осим тога, у „арктички процес” увучене су и неке друге земље, укључујући Јапан и Кину.
Војно-стратешки интереси САД на Арктику осликани су у директиви о арктичкој политици која је усвојена 12. јануара 2009. године. У њој се истиче да „на Арктику Сједињене Државе имају широке фундаменталне интересе у области националне безбедности и спремне су да дејствују самостално или у савезу са другим државама у заштити тих интереса”.
Арктичка доктрина САД издваја две категорије америчких интереса у обалсти националне безбедности.
Прво, то су војно-стратегијски интереси међу којима су најприоритетнији - противракетна одбрана и рано упозоравање; стратегијско одвраћање, присуство војно-поморских снага и обављање поморских операција и слобода навигације и летова.
Друго, у вези са горе поменутим интересима то су и реализација унутрашње безбедности у одвраћању терористичких напада или других криминалних радњи на Арктику (по свему судећи, постојање овако постављеног циља објашњава тежњу Вашингтона да убудуће обезбеди легитимност војних акција у датом регуону под изговором борбе против међународног тероризма).
Очигледно је да ће САД - које се нису прикључиле конвенцији о поморском праву – за јачање својих позиција на Арктику користити НАТО (који је још 2009. године прогласио да има стратешке интересе у Арктичком региону), као и механизме војно-политичке кооперације уз учешће земаља које нису чланице Алијансе.
Давид Камерон
Тако је британски премијер Дејвид Камерон 19. и 20. јануара 2011. године примио своје колеге из Данске, Финске, Шпаније, Норвешке, Шведске, Естоније, Литваније и Летоније на првом НАТО самиту који је сазван са циљем да „консолидује опште интересе”, па је у стручној јавности био назван покушајем да се формира арктички „мини-НАТО”.
Организатори сусрета нису посебно скривали да је та идеја – одговор на дејства Русије у истраживању и освајању арктичког приобаља. Британска страна је тада изјавила да је потребно изградити такву „структуру повезану са НАТО која би Финској и Шведској омогућила да се комфорније осећају и ојачала члан 5 Вашингтонског споразума у интересу прибалтичких земаља. То је била демонстрација да ће таква структура НАТО повећати могућност решавања регионалних спорова са Русијом.
Да би остваривали сопствене интересе, у Алијанси су заинтересовани да овакве мултилатералне регионалне форме јачају.
Иначе, у складу са документима који су доспели на сајт WikiLeaks, ова иницијатива, преко океана, изазива одређени скептицизам. Тако је, на пример, бивши амерички амбасадор у Норвешкој Б. Витни будући „мини-НАТО” назвао „сном у поларној магли”.
Прилично је проблематично стварање неке регионалне структуре чији би чланови били повезани заједничким одбрамбеним обавезама по узору на НАТО. У Норвешкој, посебно негодују против оваквог дуплирања функција. Осим тога, примена члана 5 Вашингтонског споразума посебно би противречила војној неутралности Шведске и Финске.
Ипак, у пракси се догађа суштинско јачање војних активности НАТО на Арктику, посебно у форми интензивних маневара и вежби, током којих Алијанса демонстрира своје војне могућности и добија додатне предности у информативно-психолошком рату.
Експерти сматрају да питање милитаризације Арктика постаје посебно актуелно у вези са постављањем америчког сегмента глобалног система противракетне одбране.
Иначе, министар иностраних послова РФ Сергеј Лавров изјавио је након руско-америчког сусрета у оквиру АПЕК-а у Хонолулу да Американци не искључују могућност да поставе бродове са противрекетним системима не само у Медитерану, већи и у северним морима, посебно Баренцовом мору у непосредној близини места базирања подводних носача ракета Северне ратне флоте РФ.
Посматрачи тврде да карактер разматрања „енергетске политике” у седишту НАТО садржи антируске нијансе. У вези са тим, сврсисходно је истаћи следеће:
1. У оквиру трансатлантских односа постоје концептуалне разлике у разумевању саме суштине проблема обезбеђења енергетске безбедности. Многе водеће државе у Европској унији, које су чланице НАТО, као и раније сматрају да је овај проблем, пре свега, економски и тиме блокирају покушај да се укључи у сферу Заједничке спољне политике и политике безбедности ЕУ. Док су САД склоне да енергетску безбедност повезују са „заштитом снабдевања енергентима” дотле ЕУ генерално овај појам подводи под „управљање тражњом”.
2. Прилично су проблематичне перспективе изградње цевовода који би заобилазили Руску Федерацију. Прво, нека размишљања потврђују да територије, на којима би могли да се изграде цевоводи (Иран, Курдистан, Закавказје, Балкан) карактерише висока политичка нестабилност. Други, светско тржиште гаса није разнолико. Тако да испоруке гаса из Норвешке веома тешко могу бити увећане, док централноазијски гас већ сада у огромним количинама купује управо Русија и реекспортује у треће земље. Истовремено, у контексту последњих одлука на НАТО самитима, може се прогнозирати да ће доћи до активирања напора да се слични пројекти реализују.
3. Сједињеним Државама је пошло за руком да у оквиру НАТО „енергетске претње“ изједначе са борбом против међународног тероризма и ширења оружја за масовно уништење.
4. Претње и ризици по безбедност Русије, који проистичу из Северноатлантског савеза, условљени су повезивањем проблема енергетске безбедности са питањима трансформације Алијансе, у првом реду са перспективама његовог даљег проширења.
Према најнеповољнијем сценарију, због ширења НАТО на Исток, са изградњом транспортно-енергетских коридора који заобилазе РФ, Русија као политички, економски и војни субјект може бити потиснута на периферију јединственог система међународних односа. Не смеју се губити из вида покушаји савезника да Русији отежају приступ стратешки важним саобраћајним и енергетским комуникацијама.
Упоредо са овим тенденцијама, приметан је раскол између већ усаглашеног става у оквиру Северноатлантског савеза (који одражава реалне намере савезника у датом тренутку) и разматрања енергетске проблематике на нивоу лобистичких група повезаних са вашингтонским естаблишментом.
Превео: Горан Шимпрага
