Једно је дочепати се Мадура, а нешто сасвим друго - дочепати се Венецуеле

ТРАМПОВУ АГРЕСИЈУ НА ЈУЖНОАМЕРИЧКУ ЗЕМЉУ НА ПОДРЖАВАЈУ МЛАДИ АМЕРИКАНЦИ

Мадуру ће судити њујоршки

судија Aлвин Хелерштајн (92)

* Мадуро се није сломио. Његово подсмешљиво „Срећна Нова година!“ током пребацивања у седиште ДЕА у Њујорку несумњиво ће се цитирати и у годинама које долазе. Времена су се заиста променила. А посебно за Доналда Трампа

* Трамп има у резерви штап. Већ прети Каракасу другим таласом напада, али је притом открио свој главни страх: страх од копнене операције. Од пословичних boots on the ground

* Мадуров случај ће се разматрати у суду Јужног округа Њујорка (ту је венецуелански председник оптужен за наркотероризам 2020. године). А ту су недавно претресане и оптужбе против Трампа

* Упркос јавној подршци операцији, један кључни члан Трамповог тима био је одсутан из медијског поља у Ситуационој соби: Џеј Ди Венс који се сматра једним од водећих анти-јастребова и најјачим кандидатом MAGA за изборе 2028-ме

__________________________________________________________________

             Аутор: Валентин БОГДАНОВ

             ПОНИЖАВАЈУЋИ су биле спуштене панталоне тренерке Николаса Мадура (на првој фотографији након хапшења, на десантном броду „Иво Џима“), окови и ланци који су везивали ноге венецуеланског председника на писти ваздухопловне базе „Стјуарт“ док су га водили из Боинга који је стигао из залива Гвантанамо у неки хангар.

             Агенти Федералне управе за сузбијање дрога, збијени око Мадура, као да су се наместили за групну фотографију: притвореник са лисицама на рукама, крупан, а они попут ловаца на главе, ликују због свог најновијег трофеја.

             Само, Мадуро се није сломио. Његово подсмешљиво „Срећна Нова година!“ током пребацивања у седиште ДЕА у Њујорку несумњиво ће се цитирати и у годинама које долазе. Времена су се заиста променила. А посебно за Доналда Трампа.

             Амерички председник, који је закаснио 45 минута на своју потенцијално тријумфалну конференцију за штампу у Мар-а-Лагу, није деловао као баш срећан човек. Одговор је очигледан.

             Дочепати се Мадура је једно, а дочепати се Венецуеле је нешто сасвим друго.

             Судећи по томе ко је остао на власти у Каракасу, Трампов првобитни план је далеко од реализације.

             Ако имамо у виду да је Трамп пре операције „Апсолутна одлучност“ примио америчког амбасадора у Кини, а Мадуро кинеску делегацију - није тешко погодити ко је повукао црвену линију (и буквално и фигуративно) са Трампом.

             Одатле храброст, ултиматуми и одмах наведена граница могућности. Први који је послат у корпу за спамове била је опозициона лидерка Марија Корина Мачадо, у којој Трамп не види лидерске квалитете.

             Трампово обећање да ће преузети контролу над Венецуелом током прелазног периода одмах се сукобила са његовим ценкањем са новим/старим властима земље. САД, тврди он, неће распоредити своје трупе на територији Венецуеле ако вд председника Делси Родригез буде радила оно што Вашингтон жели.

             Шеф Беле куће жели само једну ствар: нафту, и то што је више могуће. На шта је, узгред буди речено, већ добио стандардни одговор из Каракаса: „Нафта припада народу“.

             Наравно, Трамп има у резерви штап. Већ прети Каракасу другим таласом напада, али је притом открио свој главни страх: страх од копнене операције. Од пословичних boots on the ground.

             То је оно са чиме се Трампова Америка неће моћи носити ни под којим околностима – чак ни у свом (јужноамеричком) дворишту. А то оно што се догодило у ноћи између 2. и 3. јануара чини не неком врстом тектонског померања у геополитици (мало ли је пута Вашингтон по Латинској Америци у протеклих 200 и више година користио песнице), већ важном домаћом политичком прекретницом.

             Главни добитник у свему није толико Трамп колико државни секретар Марко Рубио, који је искористио дипломатско покриће операције у Каракасу да значајно допринесе својој потенцијалној председничкој кампањи 2028. године користећи гласове Хиспаноамериканаца, којих је све више у Сједињеним Државама.

             Људи из Венецуеле, Хондураса, Мексика, Кубе, Ел Салвадора или Никарагве, који чине ново бирачко тело Републиканске странке, свакако не маре за Украјину или глобалистичке тежње. А то није нужно лоша ствар.

             Горка иронија је у томе што је боље слушати шта сам Трамп говори.

             Оно што се догодило Мадуру могло би се догодити било коме, самоуверено је изјавио амерички председник, наизглед као да не види никакве алармантне паралеле. На пример, Мадуров случај ће се разматрати у суду Јужног округа Њујорка (ту је венецуелански председник оптужен за наркотероризам 2020. године), где су недавно претресани и Трампови случајеви.

             Још занимљивији је притворски центар у коме се нашао Мадуро.

             Међу најпознатијим бившим „станарима“ притвора у Бруклину Metropolitan Detention Center није само Епштејнова саучесница Гислејн Максвел, него и убица извршног директора компаније UnitedHealthcare Луиђија Манђонеа и репер Шон „Диди“ Комбс. А такође: бивши председник Хондураса Хуан Орландо Ернандез, који је осуђен на 45 година затвора због шверца стотина тона кокаина у Сједињене Државе ког је Трамп недавно помиловао.

             То је била нова потврда старе изреке о америчком „кучкином сину“. Уосталом, Ернандез је (за разлику од Мадура) политичар деснице (што значи, свој), а не левице.

             Прави амерички MAGA-десничари (на које се Трамп ослањао приликом свог успона на власт) сада су - након ноћи у Каракасу - још мање „у својим ципелама“.

             Изјава Марџори Тејлор Грин била је крик из срца. Конгресменка, која подноси оставку 5. јануара, немилосрдно је оцртала не страначки, већ генерацијски јаз у перцепцији америчке спољне политике.

             Бејби-бумери и половина Генерације X и даље подржавају неоконзервативне ратове и ту реторику, али другој половини Генерације X и већини наредних генерација све виде и мрзе чињеницу да и републиканци и демократе подједнако подржавају финансирање вашингтонске ратне машинерије.

             И управо то се (посебно у светлу хватања Мадура и његове супруге) претвара у кључну спољнополитичку дилему за Трампа у његове преостале три године у Белој кући: чврсто подржавати одлазеће генерације које напуштају сцену или инвестирати у будућност стварањем наслеђа које би било прихватљиво следећим генерацијама.

             Чини се да 47. амерички председник, као искусан бизнисмен, игра на две карте одједном.

             Упркос јавној подршци операцији, један кључни члан Трамповог тима био је одсутан из медијског поља у Ситуационој соби: Џеј Ди Венс који се сматра једним од водећих анти-јастребова и најјачим кандидатом MAGA за изборе 2028-ме.

              Монроова доктрина тешко да је карта за будућност.