Напад на полицијски пук у Јеревану био је у функцији окретања Јермена против Русије

ПРВИ ПОКУШАЈ ИЗАЗИВАЊА „КИЈЕВСКОГ МАЈДАНА“ У ЈЕРЕВАНУ БИО ЈЕ ВЕЗАН ЗА ПОСКУПЉЕЊЕ СТРУЈЕ

• Бојовници који су убили два полицајца, док су држали под контролом зграду полицијског пука и таоце, све време су давали интервјуе крупним јерменским издањима и тв-каналима. Притом су себе називали час борцима за права Јермена, час браниоцима демократије и још ко зна ким, а за узимање сународника за таоце - нико их није ни питао…
• Један од њих - Варужан Аветисјан - јерменском Првом информативном тв-каналу рекао и ово: „Сматрамо оствареним народни устанак. Добили смо народни покрет. Ми ћемо наставити борбу као ратни заробљеници. Народни устанак се наставља, наш народ мора да се бори, ми нећемо дозволити да наша земља постане руска губернија. Ми осећамо да је победа близу... Ми смо само искра. Јерменски народ наставља започето“
• Готово истовремено се појавио и ултиматум властима Жираира Сефилијана, вође нападача који је из притвора поручио: „Треба одмах почети преговоре о престанку пограничне контроле у Јерменији од стране Русије и одредити за будуће решавање питање о осталом контингенту Оружаних снага РФ. Спољне границе Јерменије треба да контролишу само Оружане снаге и специјалне службе Јерменије“

Пише: Алексеј ВОЛОДИН

        ПРОТЕКЛЕ недеље сазнали смо да су учесници наоружане групе „Саснацрер“, који су око две недеље држали под контролом зграду полиције у Јеревану, положили оружје и предали се властима. При том, формулација „положили оружје и предали се властима“ у датом случају изгледа веома поједностављено, да не кажемо неискрено.

        Том кораку бојовника (извињавам се, не усуђујем се да називам „опозицијом“ лица која убијају чуваре правног поретка и лекаре држе као таоце, како то чине поједини јерменски медији) претходио је читав низ догађаја који су на себе скретали пажњу.

        На дан „расплета“ из заузете зграде базе полицијског пука у кварту Еребуни, изашло је неколико учесника бандитске групе, који су изјавили да би „одавно изашли, али су их задржавале најмрскије особе“.

        Према речима оних који су изашли, управо те особе су одлучиле да узму за таоце јереванске лекаре. Од самог почетка у банди, наводно, није било јединства. Заправо, савремени стандард: „умерени“ и „екстремни“ који нису хтели да се одвајају од „умерених“…

        После тога постављен је ултиматум бојовницима који су остали у згради пука. Полиција Јерменије претходно је саопштила да ће свако лице са оружјем у рукама на територији отете зграде бити ликвидирано ако се сви преступници не предају.

        Ултиматум власти зачуо се након што је снајпериста бојовника, који се дочепао отвора на крову зграде, убио полицајца који се налазио у аутомобилу. То је било већ друго убиство чувара реда у Јеревану.

        Схватајући да ће после тога полиција предузети најодлучније мере бојовници су одлучили да сачувају своје животе и предали су се. Другим речима, за њих је то била принудна мера која још потврђује и чињеницу да се они, не дајући ни грош за живот других, веома брижљиво односе према чувању сопствених живота.

        Заправо, било им је жао сопствене „коже“ - изашли су, предали се… Рекло би се да је ситуација решена и сада истражни органи треба да преузму предмет да би се ситуација довела до коначног и логичног разрешења.

        Међутим… Како се показало: ситуација је далеко од разрешења. Углавном, то је постало јасно још пре него што су бојовници одлучили да положе оружје. А постало је јасно у прилично чудним околностима.

        Ради се о томе што су се бојовници досетили да готово све време док су држали под контролом зграду полицијског пука и таоце дају интервјуе крупним јерменским издањима и тв-каналима који су их преносили. У тим интервјуима преступници су себе називали час борцима за права Јермена, час браниоцима демократије и још ко зна ким, при том, не проширујући тему на то - од када се одбрана демократије своди на држање других грађана као талаца…

        Појавио се осећај „већ виђеног“ - када су изјаве и пароле северно-кавкаских бојовника 90-их година преносили главни тв-канали у Русији.

        Да би било јасно са ким Јерменија у овом случају има посла -навешћемо изјаву једног од учесника групе бандита (Варужана Аветисјана), који се појавио у етру јерменског Првог информативног тв-канала. Та изјава даје не само недвосмислену карактеристику оних који су засели у згради полицијског пука у Јеревану, него и одакле „долази“ то заузимање зграде. Дакле, Аветисјана је у интервјуу поменутом каналу - пре него што су бојовници положили оружје - рекао и ово:

        „Сматрамо оствареним народни устанак. Добили смо народни покрет. Да не би било нових жртава - одлучили смо да не желимо крв тих људи. Ми ћемо наставити борбу као ратни заробљеници. Народни устанак се наставља, наш народ мора да се бори, ми нећемо дозволити да наша земља постане руска губернија. Ми осећамо да је победа близу и позивамо јерменски народ да донесе одлуку - да учини позитиван корак. Ми смо само искра. Јерменски народ наставља започето“.

        Колико патетике… Они су сада, погледајте, „ратни заробљеници“. Тобоже, Хаг, обратите пажњу!...

        Дакле, лица која су убила двојицу полицајаца и у запоседнутој згради полиције дуго времена држали таоце, практично откривају суштину свог деловања. Та суштина има недвосмислен антируски карактер. При том, све би било смешно, да није толико тужно.

        О „супротстављању жељи да се од Јерменије направи руска губернија“ говори индивидуа која при том не помиње да је јерменска дијаспора једна од најбројнијих у Русији.

        А тужно је управо због тога што је Аветисјану и његовим помагачима постављен недвосмислен задатак да по сваку цену унесу раздор између Русије и Јерменије, између Руса и Јермена који вековима живе у пријатељству. Задатак је да се - по сваку цену подигне јерменска варијанта кијевског мајдана коришћењем стандардних парола о „руској окупацији“ - све према познатом приручнику.

        Сећам се како су се у време протеста у Јеревану поводом високих цена електричне енергије и по руским сајтовима јављали јерменски читаоци који су покушавали да докажу да су људи реално изашли да протестују због високих цена за „светло“.

        Наводно, ништа антируско нити икакве идеологије о раздвајању народа тада није било - људи су само хтели да властима изнесу своје мишљење о цени струје. Рецимо да је тако… Али, нико од јерменских пријатеља није на сајтовима објаснио зашто су током протеста „против повећања тарифе“ у Јерменији поједина „господа“ на јереванским улицама газила руску тробојку?

        Узгред, о тарифама… Пошто су управо оне у Јерменији својевремено наведене као узрок масовних протеста становништва.

        Од првог августа комисија за регулисање јавних служби Јерменије донела је одлуку о следећем у низу снижењу цене за електричну енергију за грађане (скоро за 6%). Сада дневна тарифа за становништво износи 46,2 драма (око 68 копејки) , а ноћна - 36, 2 драма (око 53 копејке).

        Рекло би се да опозиција треба да се обрадује томе што су званичне власти земље испуниле захтев и њен и свих оних грађана који су својевремено излазили да протестују на булевару маршала Баграмјана.

        Али, да лица која себе називају опозицијом немају са реалном опозицијом никакве везе, сведочи и овај пример: сада су ти исти псеудо-опозиционари који броје неколико стотина људи „у знак протеста против поступака власти“ блокирали ауто-трасу на југу земље - у Суникској области.

        Шта им сада не одговара? Нису ли опет тарифе? … Не. Показало се да су пут блокирали „рођаци и познаници“ једног од оних који су учествовали у бандитском нападу против полиције у Јеревану. Оне који су блокирали пут озлоједило је то што су полицајци ранили Седрака Назарјана који је са оружјем у рукама прекршио закон учествујући у операцији узимања талаца.

        На преговоре са „несложнима“ дошао је руководилац региона Сурик Хачатрјан и после дугих преговора пут је деблокиран.

        У том светлу Жираир Сефилијан, који се налази иза решетака и себе сматра херојем конфликта у Карабаху коме је дозвољено и да некажњено припрема земљу за масовне протесте и за државни преврат. Уосталом, Сефилијан - чије ослобађање тражи „несистемска опозиција“ Јерменије - изјавио је да са властима треба разговарати језиком ултиматума“.

        Једна од тачака ултиматума Сефилијана односи се на „решавање питања боравка руских војника у републици“.

        „Треба одмах почети преговоре о престанку пограничне контроле у Јерменији од стране пограничне јединице РФ и одредити за будуће решавање питање о осталом контингенту Оружаних снага РФ. Спољне границе Јерменије треба да контролишу само Оружане снаге и специјалне службе Јерменије.

        Руски граничари треба да предају Јерменији све ресурсе који су им дати за контролу граница, укључујући мрежу обавештајне и контраобавештајне службе колико то буде могуће“.

        Међу тачкама ултиматума, као што то обично бива, наводе се лепе речи о власти народа, о транспарентности правосуђа, о реформисању изборног система и система Министарства унутрашњих послова, да би, разуме се, сви сарадници били кристално чисти и честити по природи.

        Све то изгледало би стварно као покушај човека да саопшти о проблемима који су се накупили у земљи да нема неколико „али“ истовремено. Прво, човек који толико брине о легитимности -због нечег подржава нелегитимне акције наоружаних бојовника који убијају и узимају за таоце своје суграђане.

        Друго, човек који толико брине о Јерменији у исто време позива да се уклони из земље руски војни контингент, фактички свесно подстичући Јерменију на ново крвопролиће у Нагорном Карабаху.

        Главно питање: рецимо, коме је све то од користи - под било којим изговорима (час тарифе, час заштита људских права, час реформисање система МУП) - да народ Јерменије обасипа очигледним антируским идејама са „фабулом“ познатом још од 80-их година - „ако се одрекнемо од веза са Русијом почећемо да живимо безбрижно и весело“.

        Због тога што су се такве идеје слободно кретале у последњој фази постојања СССР-а, затим у неким регионима Русије, а онда - у Киргизији, у Украјини итд, питање о томе „коме је од користи“ може се сматрати за реторичко. Није сам братски јерменски народ спреман да развија идеју: „све невоље су због пријатељства са Русијом“.

        У вези са свим последњим догађајима у Јерменији и реториком лица која су прекршила закон, било какви аргументи о томе да „то уопште нису симптоми мајдана, већ само изражавање воље народа“ могу се без сумње сматрати неискреним, макар због тога што две-три хиљаде незадовољних свим и свачим са њиховим лидерима који су узели оружје у руке и спремни су да чине безакоње у републици, никако не може да се назове читавим јерменским народом.

        Очигледно је да одређене снаге „горе“ од нестрпљења да нахушкају како поједине групе становништва унутар саме Јерменије, тако и читаву Јерменију против Русије.

        Зар историја ничему не учи?

        Превела Ксенија Трајковић