Лидер главне „треће партије“ неће да на долару пише „Ми верујемо у Алаха“

КО ЋЕ БАРАКУ ОБАМИ И МИТУ РОМНИЈУ

БИТИ КОНКУРЕНТИ У БОРБИ ЗА БЕЛУ КУЋУ? (1)

Вирџил Гуд

• За долазак на гласачки листић, у неким америчкимн државама довољна је само жеља кандидата, у другима је кандидовање условљено мноштвом правних формалности, у трећим је за учешће на изборима потребан одређени ниво подршке бирача (потврђен анкетама или потписима), у четвртима се самосталне номинације уопште не региструју
• Међу „трећим партијама“ САД највећа је Уставна партија са 440 хиљада регистрованих присталица. По социјалним и економским питањима та партија је блиска крајње десном конзервативном крилу републиканаца. Инсистира на изолацији Америке од осталог света, како политичкој, тако и економској, чак на иступању из СТО. Њен кандидат на изборима биће Вирџил Гуд
• Пета партија САД - Либертаријанска, у свету је позната захваљујући моћном Рону Полу, који се у име те партије некада кандидовао за председника. У њено име на изборе иде бивши гувернер државе Нови Мексико, Гари Џонсон, који је већ покушао да се бори за номинацију републиканаца, али је потиснут чак и из дебата
• Републиканце може скупо коштати увреда Џонсона: према неким анкетама, његов рејтинг достиже 9 одсто, а такав спојлер гарантује Бараку Обами поновни избор
• У САД делује око четрдесет само националних партија

         ОБИЧНО се сматра да САД имају само две партије (иако их има више од 40, не рачунајући регионалне) и да се за председничко место боре само демократе и републиканци. А према осталим кандидатима односе се са презрењем, али узалуд.

         Бил Клинтон, можда, никада не би постао председник Сједињених Држава да није било Роса Пероа. Милијардер из Тексаса, добротвор који није штедео ни за образовне програме ни за спасавање талаца, неочекивано се кандидовао на изборима 1992. године. Наступајући са конзервативних позиција, Рос је сакупио импресивних 19 одсто, чији је огроман део приграбио од Џорџа Буша старијег. А Клинтон је остао са својима и за многе неочекивано, ушао у Белу кућу.

         „Реформска партија коју је некада основао Рос Перо, послала је Андреа Бернета, тамнопутог бизнисмена и фитнес-модела из Њујорка, да се бори за председничку фотељу“.

         Осам година касније десио се мање индикативан случај. Левичар, хуманиста, пацифиста и еколог, Ралф Најдер, који се такође кандидовао као независни кандидат, добио је свега 2,74% гласова. Ипак, узимајући у обзир да је екологу и демократи, Ал Гору, за победу над Бушем у низу држава веома мало недостајало, спојлер технологија могла је бити судбоносна. Мишљења о томе су различита, али Најдер се не осећа кривим. Са његовог становишта разлика између Гора и Буша је незнатна, а Гор, ако је и бољи, онда „само мало“.

         У прошлости су „трећи кандидати“ наступали још убедљивије - по правилу, то је пратио раскол у једној од партија.

Теодор Рузвелт

         Тако је Теодор Рузвелт, бивши републиканац, који се кандидовао у име напредњака, на изборима 1912. г. освојио друго место са 27,4% (88 гласова електора).

         Кандидат десничарске Америчке независне партије, Џорџ Велс, (некада демократа) године 1968. добио је 13,5% (46 гласова електора и победио у пет држава Југа, у којима је становништво посебно бучно протестовало против сегрегације тамнопутих.

         Ипак, представници „трећих партија“ и независни кандидати све чешће играју улогу спојлера-лилипутанаца откидајући по парче од рејтинга кандидата-демократе или кандидата-републиканца. Њихова вредност је у томе што они једноставно постоје. „Нека цвета сто цветова“ - говорио је Мао другим поводом.  

         Данас САД постоје у оквиру такозваног „шестопартијског система“ под хегемонијом две партије - Демократске и Републиканске. Међутим, са европског или руског становишта то нису толико партије колико конгломерати унутар којих се одвија сурова борба између фракција, која је посебно приметна током прелиминарних избора.

         ДП и РП покривају скоро читаво умерено идеолошко поље, све до крајњег стапања, тако да уопште није једноставно разликовати десничарског демократу од левичарског републиканца.  

         Постојати у таквом поретку је згодно, ако не за све, онда за многе. И случајни политичар, теоретски, може добити номинацију огромне партије и у том случају рачунати на њене гигантске ресурсе како организационе, тако и новчане.

         С друге стране, за верске фундаменталисте или радикалне конзервативце, којих има прилично унутар Републиканске партије, неки Мит Ромни, тим пре - Џон Мекејн уопште нису дар, али партијци прагматично размишљају: ипак, боље Ромни него Обама, а погрешно је расипати снагу кандидујући трећег, некога ко је наш човек, рецимо, Санторума.

         И поред тога, у САД делује око четрдесет само националних партија, од којих део дословце копира једна другу самим тим борећи се за „идеолошку чистоћу“ и повлађујући амбицијама својих лидера. Ко ће се од њихових кандидата на крају наћи на гласачким листићима 2012. и какве ће ресурсе имати на располагању, сада је тешко рећи, јер је од државе до државе предвиђен читав низ филтера „да се народ не би узалуд гомилао“.

         Тако је за уношење у гласачки листић у неким државама довољна жеља кандидата, у другима је та процедура уоквирена мноштвом правних формалности, у трећим је за учешће на изборима потребан одређени ниво подршке бирача (потврђен анкетама или потписима), у четвртима се самосталне номинације уопште не региструју.

         Без рејтинга од 15% кандидат нема приступ федералним дебатама са главним играчима - демократом и републиканцем.

         Подршка од пет процената је неопходна да би партија добила федерално финансирање своје предизборне кампање (други начин за добијање буџетских средстава је - сакупљање одређеног износа из добровољних прилога, који држава затим удвостручи).

         Коначно, низ „трећих кандидата“ и не намерава да учествује на изборима, њима је изборна кампања потребна за сасвим друге циљеве.

         Међу „трећим партијама САД“ највећа је  Уставна партија са 440 хиљада регистрованих присталица, а то је више од свих чланова руских партија КПРФ и ЛДПР заједно. По социјалним и економским питањима та партија је блиска крајње десном конзервативном крилу републиканаца. Главна одлика је принцип изолације Америке од осталог света, изолација како политичка, тако и економска, чак излазак из СТО. Кандидат Уставне партије на овим изборима је Вирџил Гуд, бивши члан Представничког дома из Вирџиније.

         Током своје политичке каријере он је успео да буде у редовима демократа и у редовима републиканаца, а највише је познат  по исламофобији. У кошмарним сновима Гуд сања да се над Капитолом лепрша зелена застава, да су исламисти заузели америчке ресурсе и да на долару пише „Ми верујемо у Алаха“.

         Насупрот УП, Партија зелених, некада тесно повезана са већ поменутим Нејдером, заузима крајње либералну, леву, популистичку позицију. Без обзира што по броју регистрованих присталица заостају за Уставном партијом, „зелени“ се могу похвалити приличним бројем изборних места на регионалном нивоу: „зелени“ градоначелник на обалама САД уопште није реткост.

         Еколози су кандидовали угледну седокосу даму Џил Стејн која је обећала да ће војни буџет смањити за трећину и за све грађане САД обезбедити радна места и медицинску заштиту. Сада госпођа Стејн има подршку 1% бирача, али се та цифра може повећати, будући да је ова жена-лекар умела да у својој кампањи сакупи, за „зелене“ рекордну суму коју је удвостручила добијеним износом од државе. Демократе, које с разлогом рачунају на гласове левичарских еколога, таква динамика у извесној мери нервира.

         Пета партија САД - Либертаријанска, у светује позната захваљујући моћном Рону Полу, који се у име те партије некада кандидовао за председника. Он је учествовао у председничкој кампањи као кандидат Републиканаца и одлично знао да је за „слонове“ он неприхватљива личност.

         Међутим, Пол учествује не ради победе, Пол учествује да би код становништва промовисао своје ставове у чему има успеха.

         Да ли је шала кад 77-годишњи политичар има највећу подршку омладине, која преко интернета радо даје прилоге за његову кампању и ставља потпис на принципе слободног тржишта, минимализацију државних трошкова (са становишта економије Пол је скоро први конзервативац у Конгресу), као и искључивање државе из свих области личног живота, немешање у ствари трећих земаља, излазак из ОУН и НАТО.

         Уосталом, и без Рона Пола либертаријанци се не осећају лоше: у њихово име на изборе иде бивши губернатор државе Нови Мексико, Гари Џонсон, који је већ покушао да се бори за номинацију републиканаца, али је потиснут чак и из дебата.

         Републиканце може скупо коштати увреда Џонсона: према неким анкетама, његов рејтинг достиже 9% а такав спојлер гарантује Бараку Обами поновни избор.

         Битно је прецизирати да се идеолошка подела у САД суштински разликује од онога што је уобичајено у Русији.

         Тамо конзервативци иступају за економију која је била у време „старе добре Америке“ - минимална контрола од стране државе, слободна конкуренција, ниски порези. А либерали се боре за социјалне програме и „праведну расподелу“, тј. то није „гајдарочубајс“ него нешто сасвим супротно. То се објашњава чињеницом да се у РФ за конзервативне „вредности од јуче“ у првенствено боре „црвени“ - комунисти. При том, данашњи ЦК КПРФ био би ужаснут социјалним вредностима америчких „комуњара“ - апсолутни интернационализам, феминизам, геј-бракови и остало.

         Превела Ксенија Трајковић