Девић: Усташе су били преци и Ибрана Мустафића, и Насера Орића, и Ћамила Дураковића

ТРИБИНА „СРЕБРЕНИЦА ПРОТИВ ГЕНОЦИДА – ТРИ ДЕЦЕНИЈЕ МАНИПУЛАЦИЈЕ“ – ИЗЛАГАЊЕ НЕМАЊЕ ДЕВИЋА

* „Живјеће овај народ и послије усташа“, одјекивало је црквеном портом Покровског храма у Сребреници 12. јула ове године... Има Книнџа, који је ову песму испевао, и правих ратних песама, има и оних које вуку ка јефтином патосу, али ова му је једна од ведријих и можда чак и помирљивијих: „Могу да нас мрзе, да пале и руше, ми имамо душу, они су без душе?“

* Према аустроугарским пописима становништва, у котару Сребреница је 1910. живео готово једнак број Срба и муслимана: тачније, православних је било 15.432, а муслимана 15.596. А после три велика страдања у 20. веку, десеткована српска популација у Сребреници и околини броји свега неколико хиљада људи, а статистике показују да је број рођене муслиманске деце последњих година двоструко већи од броја српске деце на тим просторима

* Можда је ово јединствен случај на свету: где год да су оптужени за геноцид у 20. веку Срби су данас или мањина или су у потпуности искорењени. Мапа страдања Срба из 1942-1943. застрашујуће је слична, фактички идентична са оном из 1992-1993-ће

* Свештеник Милан Петковић из Зелиња, суђен је и мучен од аустријских власти у Првом светском рату, да би скончао у мукама у логору Дахау 1945. године. Могло би се рећи да је пострадао од истог непријатеља и 1914. и 1945-те. Драго Митровић из села Подравање био је клан као младић од 17 година у време усташке власти, али је преживео носећи читавог живота велики ожиљак на врату; а непокретног су га у кревету 1992. заклали бојовници Насера Орића

_____________________________________________________________

             „ЖИВЈЕЋЕ овај народ и послије усташа“, одјекивало је црквеном портом Покровског храма у Сребреници 12. јула ове године.

             Срби су певали и традиционално палили лиле поводом Петровдана. У томе је било вишеструке симболике.

             Само недељу дана раније у Загребу је одржан највећи неонацистички скуп у Европи после Другог светског рата, којем је као повод послужио концерт такозваног певача Томпсона. Па је само дан уочи Петровдана, на комеморацији муслиманским жртвама из 1995, говор одржао и хрватски премијер и лидер деснице Андреј Пленковић.

             А његова појава и наступ, руку под руку са Денисом Бећировићем, оживели су злослутну симболику коју је Ненад Кецмановић добро уочио: као да се радило о догађају који је обнародовао савез Анте Павелића и Адем аге Мешића.

             Наравно, и ове године и светски и регионални лидери, који су се окупили у Поточарима, говорили су о жртвама само једне стране у грађанском рату, и здушно прећутали све оне покоље који су претходили јулу 1995.

             Ни тридесет година после тога, слика се ни за нијансу није променила.

             И шта је Србима онда преостало, до да запевају у инат свима који су их гурали у гробницу три пута у 20. столећу? И то песму која каже да ће српски народ да преживи и усташе, и старе и нове, и да ће опет да живи, да пева, да се рађа и љуља колевке.

             Биће да нема примереније песме која осликава живот преосталих делова српског народа из некадашње НДХ и њихове историјске судбине на размеђу векова.

             Има Книнџа, који је ову песму испевао, и правих ратних песама, има и оних које вуку ка јефтином патосу, али ова му је једна од ведријих и можда чак и помирљивијих.

             ''Могу да нас мрзе, да пале и руше, ми имамо душу, они су без душе?''

             Па са којом поруком до том могу да се солидаришу српски погорелци и изгнаници од Книна до Сарајевског поља?

             Али, узалуд објашњавања. Пошто се снимак са рефреном песме проширио друштвеним мрежама, муслимански политички лидери започели су хајку и на цркву и на српску заједницу у Сребреници.

             Као посебан ''хушкач'' означен је месни свештеник Александар Млађеновић, против кога је и претходних година било притужби, у мери да су се лане и локални муслимани организовали да му оду пред кућу и линчују га.

             Погодило их је то што Млађеновић, иначе глава шесточлане породице, није устукнуо, па су тренутно одустали од акције и најавили кривичну пријаву против њега.

             У тој наопакој логици, шта би за њих био српски поп који пева против усташа – до четник? И шта би друго били Срби са петровданским лилама, до потенцијалне паликуће и агресори?

             С тим да овде треба обратити пажњу на још један детаљ: како би ово био јединствен пример да жртве линчују агресоре. Замислимо на пример да српски повратници из Кистања организују јуриш на неког од локалних жупника, или да они остаци остатака славонских Срба подигну буну против хрватске већине када процени да недолично обележава свој верски празник.

             Или је то немогуће и замислити?

             Аутор овог текста заступник је тезе о потреби српско-бошњачког дијалога по свим темама. Свеукупног, искреног и окренутог према будућности. Са уважавањем и пијететом према свим муслиманским невиним жртвама, од оних пописаних 400 цивила из околине Сребренице, које су убиле српске антифашистичке снаге 1941‒1945, понекад и у неумереним одмаздама за усташке злочине. Такође, и са максималним уважавањем злочина из 1995. где је неопходно да бошњачка страна престане са манипулацијама цифрама и олаким квалификацијама, а да се онда и српска страна са много поштовања одреди према несумњивим жртвама – убијеним цивилима и ратним заробљеницима.

             То би био болан компромис за обе стране, у служби будућности два народа и њихове коегзистенције на Балкану.

             Ако би се Бошњаци одрекли колективне стигматизације српског народа и Републике Српске, и Срби би засигурно били спремни да се одрекну оних који су у њихово име починили ратне злочине. За сад све то, наравно, звучи као утопија.

             Можда ће нека наредна генерација смогнути снаге да начини кораке и у том правцу.

             Но у овоме треба имати у виду и српску истину о Сребреници.

             Према аустроугарским пописима становништва, у котару Сребреница је 1910. живео готово једнак број Срба и муслимана: тачније, православних је било 15.432, а муслимана 15.596.

             Када су те области ушле у састав Краљевине Југославије, у истом котару, сада само прозваном срез, национална и верска структура није битно нарушена али је пописано мање становника – према попису из 1921. у Сребреници и околини живело је 13.459 православних и 13.801 муслиман.

             Тај податак говори доста о природи Прве Југославије и сталне потребе да се покаже да то није била никаква ''великосрпска творевина'', како су је звали и хабзбуршки и коминтерновски теоретичари и све њихове домаће испоставе. И тај проценат опстао је дуго – уједначено присуство и блага српска већина уочавају се и у пописима становништва после Другог светског рата.

             Међутим, као последица комунистичке националне политике и афирмисања муслиманске нације, на попису 1971. у општини Сребреница пописано је 20.968 Муслимана и свега 11.918 Срба. Последице догађаја у 20. веку водиле су ка томе да је број Срба у овом крају сведен безмало на трећину. А онда се тај број, као и у другим крајевима Југославије где се српски народ нашао под различитим притисцима, видно смањивао из деценије у деценију, па је 1991, пред рат у Југославији, у Сребреници и околини пописано свега 8.315 Срба (22,67%).

             После три велика страдања у 20. веку, десеткована српска популација у Сребреници и околини броји свега неколико хиљада људи, уз напомену да статистике показују да је број рођене муслиманске деце последњих година двоструко већи од броја српске деце на овим просторима.

             Можда је ово јединствен случај на свету: где год да су оптужени за геноцид у 20. веку Срби су данас или мањина или су у потпуности искорењени. Од Крајине и Славоније, преко Сарајева и Сребренице, до Метохије и Косова. Што се саме Сребренице тиче, уочава се неколико момената чије су последице довеле до актуелног стања.

Александар Млађеновић

             - Страдање током Првог светског рата. У Сребреници и околини је 1914-1918. на свиреп начин убијено преко 250 српских цивила, од чега су значајан број били имућнији сељаци и интелектуалци из пограничних места. Неки су убијени у логорима, неки на кућном прагу или у аустроугарским командама. Познат је и случај јавног спаљивања на ломачи мајора Косте Тодоровића, на Крстовдан 1914. године.

             - Геноцид у Другом светском рату. У Сребреници и околини је 1941-1945, према сачуваним документарним изворима, од усташа, добрим делом муслиманских, убијено 2.262 српских цивила. Готово половина од тог броја била је - нејач. А начин убиства најређе је био ватреним оружјем: углавном се то радило ножем, маљем, крампом, секиром.

             Са жртвама из претходног рата, биланс ове крваве жетве био је стравичан. И опомињући – да када се сваки следећи пут буде запуцало Срби морају да се припреме и самоорганизују, и пруже отпор.

             Ипак, за потпуно разумевање анатомије злочина на Дрини неопходно је сагледати вертикалу.

             Мапа страдања Срба из 1942-1943. застрашујуће је слична, фактички идентична са оном из 1992-1993.

             Највећи масакр Срба у градићу на Дрини десио се на Духове 1943, а околна села у којима су тада почињени злочини, поново ће пострадати уочи Духова 1992. године.

             Ако бисмо анализирали појединачне примере, можда би требало истаћи свештеника Милана Петковића из Зелиња, који је суђен и мучен од аустријских власти у Првом светском рату, да би скончао у мукама у логору Дахау 1945. године. Могло би се рећи да је пострадао од истог непријатеља и 1914. и 1945.

             На почетку новог рата, 1992, међу првим жртвама у оближњим Скеланима биће и сеоски свештеник Бобан Лазаревић.

             Драго Митровић из села Подравање био је клан као младић од 17 година у време усташке власти, али је преживео носећи читавог живота велики ожиљак на врату; непокретног су га у кревету 1992. заклали бојовници Насера Орића.

Немања Девић

             Неки од ових мученика били су разапињани и паљени, као 1914. мајор Тодоровић.

             Ерићи из Кравице, одакле су потекла четири солунска добровољца, а још њих тројица осуђени на велеиздајничким процесима (као ''радикални српски опозиционалци''), имали су жртава и у Другом светском рату. А онда је на Божић 1993, када су снаге Насера Орића упале у Кравицу и спржиле све живо што им се нашло на путу, убијен и стари Негослав Ерић (рођен 1911), заједно са супругом.

             Они су били најстарије жртве покоља у Кравици 1993. године, најмлађи је имао једва нешто више од 18 година.

             Да ли би се могло рећи да су и они пострадали од истог, не до краја побеђеног непријатеља, против ког су се борили и 1945?

             Један од муслиманских првака из Сребренице уочи рата, Ибран Мустафић, описао је како је одрастао у време најтврђег братства и јединства, учен да су његови били газије и усташе из Црне легије. Нена уз коју је одрастао и научила га је рецитацији која ће се претворити у политичко гесло: ''Ој Хрвату, пола брата мога, а Србине јеби ћаћу свога''.

             И Насер Орић је знао да му је деда био усташа и то је истицао више пута у интервјуима бе-ха медијима.

             И деда Ћамила Дураковића, доскорашњег начелника општине, америчког фаворита и декларисаног миротворца, такође је био усташа, разлика је била само у томе што је овај ту чињеницу, за разлику од Орића, прикрио као змија ноге. А показало се да је управо он био тај који је за Петровдан денунцирао српског свештеника и означио га као мрзитеља и насилника.

             И како онда, када се вратимо на почетак овог текста, да не разумемо потребу сребреничких Срба да славе што су својим животом победили усташе? И њихове комшије, које управо таква песма вређа.

             (Одржана 10. јула у Прес-центру УНС, у организацији портала „Све о Српској“ и „Факти“, уз подршку Представништва Српске у Србији)