Вучићу, Николићу, да ли је Београд – матица Срба или престоница Мила Ђукановића?

ОВО СРЕТЕЊЕ ЋЕ ПОКАЗАТИ – ДА ЛИ ЈЕ СРБИЈА ЗАИСТА ДРЖАВА, А И ДА ЛИ ЈЕ ОПОЗИЦИЈА - СРПСКА

• Србија се спрема да обележи Сретење – Дан државности.  У том ће дану Мило Ђукановић кренути да хапси лидере Срба у Црној Гори Андрију Мандића и Милана Кнежевића
• Сретење је дан када је стварана нова српска држава, и то није само празник Србије већ и свих Срба који живе ван Србије. Да ли има икога ко не види да је ово провокација Миловог режима који се овако спрда са Србијом као државом и са Сретењем као даном њене државности?
• Председник Србије не може на Сретење достојанствено да слави државност ако не реагује против представника Миловог режима бар у Београду
• Премијер Србијее не може сутра достојанствено да објављује своју кандидатуру за председника државе ако над њим стоји хипотека да је већи пријатељ Мила Ђукановића него Срба у Црној Гори – мора да учини нешто против представника Мила Ђукановића макар у Београду, па да му се поверује да је достојан за председника државе која сада слави државност
• Министар спољних послова мора такође да скине исту хипотеку коју носи и премијер тако што ће покренути дипломатска средства притиска на режим Мила Ђукановића, како би овај проценио да му је прогон српских лидера у Црној Гори прескуп. Иначе и њему оста хипотека која ће му можда, најзад и коначно, закопати политичку будућност
• Лидери опозиције (мали и велики) која хоће гласове нормалних људи (људи са пристојном дозом националног достојанства), морају сада да скину хипотеку да им је мишљење амбасадора САД у Београду важније од положаја Срба у Црној Гори.  Ако то не учине, онда је јасно да само желе да буду „калифи наместо калифа“ који ће наставити понижавање и нашег народа и наше државе

Пише: Владан ГЛИШИЋ, Народна мрежа

          РЕЖИМ Мила Ђукановића у Црној Гори покренуо је поступак за прогон и хапшење лидера Срба у Црној Гори.

          Јуче је административни одбор Скупштине Црне Горе, већином гласова Милових ДПС-оваца, донео одлуку да покрене поступак скидања имунитета посланицима Демократског фронта Андрији Мандићу и Милану Кнежевићу, због наводног државног удара који су спремали против Миловог режима, и тако их остави на милост и немилост специјалном тужиоцу Катнићу.

          Седница Скупштине Црне Горе на којој о ће се о томе одлучивати (а већина ДПС-оваца ће то и одлучити) треба да се одржи – на Сретење.

          Забављена изборним играријама, Србија још није реаговала.

          Београд – ћути.

          И званични и незванични.

          Прво питање треба поставити оној „демократској јавности и медијима“ који оштро реагују на сва ауторитарна понашања режима у Србији: како то да су тако неосетљиви када такве потезе вуче режим у Подгорици? И то онај који траје већ деценијама (није смењен на изборима иако је неколико пута имао мање гласача од опозиције).

          Многи од перјаница ове „демократске јавности и медија“ добро знају где је Црна Гора, тамо летују, имају пуно пријатеља, бар једном годишње посете те крајеве. Како онда не виде диктатуру у Подгорици?

          Да ли је по „демократским“ стандардима да се у изборној ноћи хапсе наводни организатори државног удара из Србије и Русије? Да се као њихово наоружање спомињу праћке? Да „организатори“ буду повезани са лидерима највеће опозиционе групације која има подршку 80 000 грађана у малој држави каква је Црна Гора? И да се данас, када власт већ губи све велике градове у Црној Гори, када је на реду да изгуби и Никшић – креће са хапшењем лидера опозиције и укидањем посланичког имунитета?

          Како „демократска јавност и медији“ у Србији виде стање демократије, слобода и права грађана у Црној Гори под Милом Ђукановићем када цела опозиција одбија, због свега наведеног, да учествује на изборима за Никшић – један од највећих градова те државе?

          Међутим, нама који добро знамо лицемерја „демократске јавности и медија“ у Србији то није ново и не чуди нас.

          Ипак нас узнемирава што је Београд, и званични и незванични, заборавио своју вековну улогу, природним и позитивним правом одређену – да је матица Срба ван Србије и да је то и Србима у Црној Гори!

          Србија се спрема да обележи Сретење – Дан државности.  У том ће дану Мило Ђукановић кренути да хапси лидере Срба у Црној Гори.

          Сретење је дан када је стварана нова српска држава, и то није само празник Србије већ и свих Срба који живе ван Србије.

          Да ли има икога ко не види да је ово провокација Миловог режима који се овако спрда са Србијом као државом и са Сретењем као даном њене државности?

          Државност је празник државе, а држава служи да чува свој народ. Народ нису само грађани унутар граница, већ и они који припадају истој нацији која је државу стварала. То је концепт матичне државе који је и Србија у својим уставоправним актима прихватила.

          Зато је врхунски безобразлук да се лидери народа који слави своју државност прогоне и хапсе на дан прославе државности.

          Ово је тренутак када свака држава која има имало достојанства и суверенитета треба да реагује.

          Председник те државе не може на Сретење достојанствено да слави државност ако не реагује против представника Миловог режима бар у Београду.

          Премијер те државе не може сутра достојанствено да објављује своју кандидатуру за председника те државе ако над њим стоји хипотека да је већи пријатељ Мила Ђукановића него Срба у Црној Гори – мора да учини нешто против представника Мила Ђукановића макар у Београду, па да му се поверује да је достојан за председника државе која сада слави државност.

          Министар спољних послова државе која слави државност мора да скине исту хипотеку коју носи и премијер тако што ће покренути дипломатска средства притиска на режим Мила Ђукановића, како би овај проценио да му је прогон српских лидера у Црној Гори прескуп. Иначе и њему оста хипотека која ће му можда, најзад и коначно, закопати политичку будућност.

          Лидери опозиције (мали и велики) која хоће гласове нормалних људи (људи са пристојном дозом националног достојанства), морају сада да скину хипотеку да им је мишљење амбасадора САД у Београду важније од положаја Срба у Црној Гори.  Ако то не учине, онда је јасно да само желе да буду „калифи наместо калифа“ који ће наставити понижавање и нашег народа и наше државе.

          Ово Сретење ће бити тренутак када ће се сви они показати. По својим делима.

          Слоган Демократског фроната на прошлим изборима је био „МИ или ОН“ – сада је то слоган који српски народ у Србији упућује власти и опозицији у Београду – како будете реаговали на бахатост режима Мила Ђукановића, тако ћемо сазнавати ко вам је ближи : ми или он!

          Андрија Мандић и Милан Кнежевић су храбри људи и њих ова Милова ујдурма не може уплашити. Андрија и Милан су лидери најјаче опозиционе групације у Црној Гори, па је ово сада питање људских права, грађанских слобода и демократије. Значи можете да их браните, а да не „србујете“. Али  ми којима још не смета „србовање“ схватамо једну страшну чињеницу. Ако Милов режим сме овако да удари на лидере Срба у Црној Гори, како ли се тек осећа неки наш „невидљиви“ сународник из Берана или Херцег Новог у Ђукановићевој држави. И чему може да се нада.

          Е, због одговорности према том „невидљивом“ сународнику, кога је србовање већ претворило у социјални случај, ми морамо да подигнемо јавност у Београду. А онда да видимо како ће на Сретење да се покаже и Вучићев режим у Србији и његова опозиција.

          Да видимо да ли је Београд престоница Срба или легло Милових пријатеља. Да видимо да ли имамо државу и можемо ли да славимо државност.

          Што би Милан Кнежевић рекао – ми смо свему наредни.