Дачић и Вучић као „Павле и Савле“

ХОЋЕ ЛИ ПРЕМИЈЕРУ-АТЕИСТИ ПОМОЋИ ШТО СЕ ПОНЕКАД ПОНАША КАО „ПРАВОСЛАВНИ ТЕХНОЛОГ ВЛАСТИ”?

• Напуштањем СРС и националне политичке реторике, Вучић је почео да говори као протестант или мормонски свештеник о односу добра и зла, делујући на политику као политички језуита близак редовима темплара и масона
• Ни СПС, ни поготово СНС, не граде своје рејтинге на резултима владавине него на политичком спиновању и медијским анкетама и истраживањима и подршци страних амбасадора и дипломата из ЕУ и САД
• Биће занимљиво посматрати: какве ће све уследити промене у СНС по „дубини”, ако буду смењивани кадрови блиски Томиславу Николићу?

Пише: Томислав КРЕСОВИЋ, публициста

           ПРЕМИЈЕР и лидер СПС Ивица Дачић понаша се као „православни технолог власти” комбинујући народни језик, метафоре, библијске мудрости и стихове. Све то вешто користи у свом полиитчком маркетингу.

           Дачић је господар тајни и досијеа, а први потрпредседник владе Александар Вучић је „господар бирачког тела“, бар по истраживањима јавног мнења. Власт у Србији има подршку из ЕУ и САД и она може да функционише сада само на реалацији Вучић-Дачић.

           Свако измештање политичког тежишта у овом моменту ка доминацији СНС и Вучића и удаљавању Дачића из власти - било би „пораз” за СНС. Наравно, и за СПС.

           Вучић није научио да користи народну традицију и православље као политички инструмент у реторици, иако се - док је био у СРС као генерални секретар - више крстио у цркви пред политичке скупове и уз црквену музику него икада до сада Дачић у СПС од 1990. до данас.

           Напуштањем СРС и националне политичке реторике, Вучић је почео да говори као протестант или мормонски свештеник о односу добра и зла, делујући на политику као политички језуита близак редовима темплара и масона.

           Вучићев језик Александра је постао „модеран” са елементима револуционарности и оданости „будућности” Србије до граница политичког фанатизма.

           Дачић је рационалан при дефинсању одговорности својих министара и самога себе, а Вучић је довео питање одговорности својих министара до „апсурдне-реалности”.

           Дачић је „испекао” политички занат у Милошевићевој школи, а Вучић у Шешељевој школи уз Томине допунске часове политике.

           На политичкој сцени Србије досад није била пракса да се, рецимо, председник скупштине Србије као члан партијског руководства (СНС) оглашавају да би било можда боље да премијер (уместо Дачића) буде неко други (у овом случају: Александар Вучић). Поготово тај „спорт“ себи нису смели да дозволе министри.

           Вучић од својих министара тражи да буду тобожњи данашњи „самарићани” док Дачић трпи „грех и блуд” својих министара. Како онда уклопити грешне и блудне са самарићанима у истој влади и власти?

           Овде се ради о вештом политичком маркетингу партија на власти, о игрању са јавним мнењем и емоцијама грађана, а пре свега о унутрашњој борби за власт и превласт.

           Дачић жели да остане на власти, можда и без премијерске столице - ако то буде интерес партије и његов.

           Вучић „кипти” од власти тако да га чланство странке, министри, посланици и шира јавност „кандидују” за премијера и без избора.

           С обзиром да обојица, очито, припремају услове за изборе, није чудо што је Дачић по препоруци зналаца Библије цитирао у емисији „Утисак недеље” ТВ Б92: „Уђите на уска врата! Јер широка су врата и простран пут воде у пропаст и много их је који њиме иду. О, како су уска врата и тијесан пут који води у Живот и мало их је који га налазе!” (Матеј 7:13, 14).

           СПС, а још више СНС, не граде своје рејтинге на резултима владавине него на политичком спиновању и медијским анкетама и истраживањима и подршци страних амбасадора и дипломата из ЕУ и САД. Примера ради, агенција Фактор плус тврди да две трећине грађана, односно 67 одсто, подржава реконструкцију Владе, с тим да је 31 одсто за реконструкцију, а 36 одсто пре за реконструкцију него за изборе, док једна трећина није за промене. Истовремено, Фактор плус тврди да се 74 одсто испитаника одлучило за Александра Вучића, а 16 одсто за Ивицу Дачића као премијера.

           И ова игра потврђује да је већа борба за власт у власти, него борба за интересе грађана Србије.

           На другој страни, у Србији се води велика борба за ново позиционирање око 26.000 функционера партијских кадрова на свим функцијама од општина до Републике, од града Београда до Војводине.

           У суштини, воде се прави партијски „ратови” унутар странака у влади, али и међу самим партијама, пре свега између СПС и СНС по „дубини организације и власти“. Читава пирамида фунционише са погледом на лидере странака и њихове кабинете.

           На делу је смена „бољих од горих” међу осредњима.

           Сам Вучић поводом могућих смена кадрова СНС у влади и владиним институциајма каже: „Тешко је кад морате да кажете најближим сарадницима да нису испунили сва очекивања, чак и кад постоје објективни разлози за то. Неки ће можда учинити више на некој другој функцији. Ако кажу, ми смо били супер, онда ћу ја рећи: „Честитам вам, па наставите.“

           Волео бих да видим како би то понашање неки објаснили грађанима, који већином сматрају да су министри СНС имали резултате. Помињала се само и моја евентуална оставка. И ја сам говорио први о својим манама, замору и нечему што нисам стигао да урадим у министарству одбране”. Политика не тражи бацање „самокритику” и „ посипање пепелом” већ мудро, објективно и одлучно пресецање „Гордијевог чвора” унутарпартијске и државне корупције.

           Вучић је лидер СНС, али је ту фотељу добио после одласка Томислава Николића са страначке функције. Поставља се питање: какве ће све уследити промене у СНС по „дубини”, ако буду смењивани кадрови блиски Томиславу Николићу председнику Србије?

           Дачић је флексибилнији у том правцу. Он се неће „термидорски” ослобађати својих кадрова и сарадника, већ ће их вешто „утопити” у политичку масу власти.

           Ако је тачна општа статистика да у Србији постоји око 1,2 милиона чланова странака, од којих је напредњака - по казивању Радослава Николића, генералног секретара СНС - нешто више од 330 000 или око четвртине партијског чланства у Србији, онда је јасно да се у блиској будућности у СНС може очекивати велика „чистка”. Вероватно пред наредне изборе.

           Тада ће бити видљивије: да ли ће Вучић и Дачић да се одричу сами себе и један другог, или је све - једна велика игра.