Србија са страним компанијама неће контролисати свој развој

НЕБОЈША КАТИЋ: КЛОПКА СРЕДЊЕ РАЗВИЈЕНОСТИ ЈЕ

СВАКАКО БОЉА ОД КЛОПКЕ НЕРАЗВИЈЕНОСТИ, АЛИ...

Небојша Катић

• Модел развоја на коме се у Србији данас инсистира, увео би нацију у стање које се у економској теорији назива „клопка средње развијености“. То је модел слепе улице у коме се после периода краћег и динамичног раста, улази у стање стагнације из кога се више не може утећи. Запосленост је релативно висока, али су плате и животни стандард на трајно ниском нивоу
• Инвеститори долазе како би успоставили контролу на новом тржишту, уклонили домаћу конкуренцију или спречили њен раст и развој. Домаће тржиште и његов профитни потенцијал су основни мотив ових инвестиција. Да би се тржиште експлоатисало и контролисало, на њему се мора бити физички присутан
• Из стања сиромаштва, у процесу који може трајати деценију или две, домаћа економија улази у стање средње развијености. У њему остаје заувек, јер ту се економска клопка затвара. Сви кључни сегменти економије су у страним рукама, а наспрам моћних странаца стоји мала, слаба, корумпирана и пасивна држава
• У том окамењеном привредном амбијенту плате више не могу расти, будући да угрожавају велике профите на које су странци навикнути. Страни инвеститори ће остати само ако су плате ниске, или ниже од плата у другим неразвијеним државама. Претња да ће производња бити исељена је стална, а често се траже и нови, додатни уступци да би се производња наставила

        СРБИЈА машта о срећној будућност коју ће јој обезбедити страни инвеститори. Та маштања су у домену наивних и поједностављених транзиционих идеја. Све и да инвеститори дођу, и то баш онако како их политичке странке у својим пропагандним сновиђењима најављују, та врста будућности није тако светла као што домаћи политичари и економисти мисле.

        Модел развоја на коме се у Србији данас инсистира, увео би нацију у стање које се у економској теорији назива „клопка средње развијености“. То је модел слепе улице у коме се после периода краћег и динамичног раста, улази у стање стагнације из кога се више не може утећи. Запосленост је релативно висока, али су плате и животни стандард на трајно ниском нивоу.

        Страни инвеститори долазе у неразвијене земље због њиховог тржишта, ниске цене рада, повољног пореског амбијента и различитих подстицаја које државе дају. У сасвим грубој подели, постоје два доминантна мотива за иностране улагаче, иако се мотиви често могу и преклапати.

        Инвеститори долазе како би успоставили контролу на новом тржишту, уклонили домаћу конкуренцију или спречили њен раст и развој. Домаће тржиште и његов профитни потенцијал су основни мотив ових инвестиција. Да би се тржиште експлоатисало и контролисало, на њему се мора бити физички присутан.

        Банке, пиваре, цементаре, телефонија, трговински продајни ланци на пример, илустрација су таквих инвестиција. Оне се реализују јефтином или релативно јефтином куповином локалних компанија. Будући да је пословна инфраструктура већ ту, додатна улагања нису превише велика.

        Ове инвестиције у правилу не повећавају запосленост, напротив, али у првом кораку подижу стандард и квалитет производа и услуга. У другом кораку и поступно, повећавају се цене. Како је тржиште контролисано, монополизовано или картелизовано, страни инвеститор може запослене добро платити, поготово у поређењу са примањима у остатку привреде. Терет добрих плата се овде лако преваљује на потрошаче, па солидне плате не угрожавају планирани профит инвеститора.

        Добра примања пацификују сваки потенцијални отпор који би могао бити уперен против страних власника. Мало тржиште је заувек освојено, консолидовано, и нико више не може угрозити такву констелацију односа и моћи. После првих сретних година, плате почињу трајно да стагнирају, чак и да падају. Раст продуктивности и ефекти контролисаног тржишта се преливају само у профит.

        Други разлог за инвестирање у транзициону земљу више је везан за јефтину радну снагу, повољан порески систем и повластице које држава даје странцима - директна новчана давања, бесплатно земљиште, повлашћене цене енергената, слабија еколошка заштита, итд.. Укратко, сви директни и индиректни трошкови пословања су знатно нижи него у развијеним земљама, или у земљама које се убрзано развијају, а својим развојем саме управљају. Ова врста инвестиција је најчешће окренута извозу и државе их радо стимулишу. Обично је реч о новим погонима, па запосленост расте и ефекти оваквих инвестиција су јасно и брзо видљиви.

        Из стања сиромаштва, у процесу који може трајати деценију или две, домаћа економија улази у стање средње развијености. У њему остаје заувек, јер ту се економска клопка затвара. Сви кључни сегменти економије су у страним рукама, а наспрам моћних странаца стоји мала, слаба, корумпирана и пасивна држава.

        У том окамењеном привредном амбијенту плате више не могу расти, будући да угрожавају велике профите на које су странци навикнути. Страни инвеститори ће остати само ако су плате ниске, или ниже од плата у другим неразвијеним државама. Претња да ће производња бити исељена је стална, а често се траже и нови, додатни уступци да би се производња наставила.

        Из истог разлога и због исте претње, ни прениски порези на профит се не могу повећавати. Моћни инвеститори манипулишу својим пореским билансом и на разне начине из земље износе неопорезовани профит. Нејака држава нема ни примисао да се тим процесима супротстави.

        Како од пореза на добит држава добија јако мало, како плате не расту, не расту ни порези и доприноси који су везани за плате. Буџетска каса је увек сиромашна. Држава нема довољно средстава да подиже општи стандард грађана, упркос чињеници да сви раде и да раде много. Иако бруто домаћи производ расте, оно што од њега у земљи остаје, углавном стагнира.

        Најбољи домаћи кадрови постају „добро“ иностраних компанија и врло често одлазе у друге земље у којима страни инвеститор има своје погоне и присуство. Домаћа пословна елита се тако отуђује, служећи искључиво странцима и себи.

        Примери овог сценарија су познати и јасно видљиви на великој економској сцени. Далеки исток је најбоља илустрација ових процеса. Државе попут Тајланда или Индонезије на пример, нису умакле клопци средње развијености. На другој страни, Јужна Кореја, Тајван или Сингапур на пример, јесу. Примери ових успешних држава јасно показују да без раста и развоја који базира на јачању домаћих компанија, на спрези домаћих банка и привреде, на конструктивном савезу домаћих пословних елита, нема успешног и трајног развоја.

        Није за чуђење да Србији, из данашњег стања суноврата, идеја о уласку у „клопку средње развијености“ изгледа чак веома привлачно. Клопка средње развијености је свакако боља од клопке неразвијености. Ипак се не би смело заборавити да суноврат није идеалан амбијент за озбиљно вредновање дугорочних алтернатива - ако се о алтернативама у Србији уопште и размишља.