Станишић и Симатовић ослобођени јер је Београд на путу признања Косова

ХАШКИ ТРИБУНАЛ ОПЕТ ПРЕСУДИО ПРОРАЧУНАТО И ПОКВАРЕНО

• Бивши руководиоци службе ДБ имали само једну шансу за ослобађање - политичку. Управо та шанса је и била реализована. Данас је руководство Србије заузело курс на признавање независности Косова и Метохије. У таквим условима, осуда СиС би значила осуду државе Србије као такве
• Оправдавши два конкретна лица, Станишића и Симатовића, судије су у тексту пресуде „утврдиле” да су злочине починиле српске власти
• Што се тиче личне кривице Станишића и Симатовића, суд је изјавио да дозвољава могућност да се њихов предумишљај ограничавао успостављањем и задржавањем српске контроле над широким областима Босне и Херцеговине и Хрватске
• Као што се види, трибунал је нашао софистицирано перверзан начин да се заобиђе осуда СиС, но при том ће српско руководство упркос свему осудити

Пише: Александар МЕЗЈАЈЕВ, Фонд стратешке културе

         ХАШКИ трибунал (МТБЈ) изрекао је 30. маја изрекао пресуду бившем шефу Службе државне безбедности МУП Србије Јовици Станишићу и бившем руководиоцу контраобавештајне службе Службе државне безбедности Франку Симатовићу.

         Тужилаштво МТБЈ тврди да су они одговорни за убиства, прогоне и депортацију несрпског становништва у Хрватској и Босни и Херцеговини, у периоду од 1. априла 1991. године до 31. децембра 1995. године.

         Судски процес почео је у априлу 2008. године, а завршен је у јануару 2013. године. На тај начин он се одужио скоро пет година. Истовремено су се оптужени налазили у затвору од октобра 2003. године, што значи да су у очекивању суђења дочекали још 5 година. Међутим, не можемо да не обратимо пажњу да је и за тих пет година суђења на судска заседања изгубљено свега 225 дана. При том је тужилаштво извело само 62 сведока, а одбрана - тек 33 сведока.

         Тако је МТБЈ за десет година боравка двојице оптужених у затвору, реално на судска заседања утрошено само 6% времена!

         Толико о високом професионализму МТБЈ и његовим високим стандардима у правосуђу

         Сада о суштинском. После десет година затвора и Станишић и Симатовић су ослобођени свих оптужби. Само на први поглед ова пресуда може представљати изненађење. У ствари је логика ове пресуде веома јасна и у извесном смислу и очигледна.

         Треба имати у виду да је сама пресуда изречена у одређеном временском периоду. Дакле, случај Станишић-Симатовић (у даљем тексту СиС) може се поредити са процесом М. Крајишнику.

         У оба случаја главни судија је био А. Ори. Дакле, ако је за изрицање пресуде Крајишнику суду било потребно 29 дана, то је за ирицање пресуде СиС отишло скоро пола године, а ако се рачуна од дана окончања процеса (а не последњег дана судског заседања) - онда је прошло више од годину дана!

         Без обзира што је процес против Краишника трајао 100 дана дуже од процеса СиС и тужилаштво је извело скоро дупло више сведока! Коначно, објављивање датума читања пресуде у предмету СиС одређен је за две недеље!

         Испада да је суд, знајући да су оптужени невини (да претпоставимо да су судије до тог закључка заиста дошле тек две недеље уназад) чекао две недеље да се у судници изда наредба о „моменталном ослобађању” оптужених. Колико све ово подсећа на режирану представу.

         То и јесте представа. Сва мудрост је у томе да је пресуда СиС морала да буде изречена баш у одређеном тренутку.

         Као прво, апсолутно је очигледно да предмет СиС не представља процес против два одређена физичка лица, него је то процес против државе Србије.

         У том смислу је код бивших руководилаца службе ДБ постојала само једна шанса за ослобађање - политичка.

         Управо та шанса је и била реализована. Данас је руководство Србије заузело курс на признавање независности Косова и Метохије. Тек што је потписан план о имплементацији такозваног Бриселског споразума. У таквим условима, осуда СиС би значила осуду државе Србије као такве.

         Само захваљујући томе, Станишић и Симатовић су ослобођени оптужујуће пресуде. У том смислу они су избегли чак и формалну пресуду (где су их могли прогласити кривим, но осудити их на 10 година лишавања слободе - то јест једнако оном року који су они већ одлежали, налазећи се у затвору за време припреме и тока судског процеса).

         Упркос свему, то не значи да МТБЈ уопште неће осудити државу Србију. Све је то учињено као што је и уобичајено у Хашком трибуналу - покварено и прорачунато.

         Оправдавши два конкретна лица, Станишића и Симатовића, судије су у тексту пресуде „утврдиле” да су злочине починиле управо српске власти. Једноставно НЕ Станишић и НЕ Симатовић.

         Тако је суд „утврдио” да су депортације, убиства и други злочини против човечности, били извршени од стране полицајаца Републике Српске Крајине, чланова органа територијалне одбране РСК а такође и војних службеника ЈНА. Штавише, суд је „утврдио” да су те злочине починили и чланови оних јединица које су лично створили Станишић и Симатовић!

         Како је у таквим околностима могао суд да ослободи СиС? Веома једноставно!

         Омиљени „чаробни штапић” МТБЈ јесте концепција „удружених злочиначких подухвата” (joint crimina lenterprise).

         Овде је до примитивизма све једноставно: довољно је побројати имена и изјавити да су сви они били учесници тих дејстава! Јасна ствар, имена су позната - Слободан Милошевић, Милан Мартић и Радован Караџић.

         Не разматрајући конкретну кривицу ни Слободана Милошевића, ни М. Мартића, ни Р. Караџића, судије су изјавиле да су сва та лица - „главни чланови удруженог злочиначког подухвата”! Цела прича је управо у томе!

         Што се тиче личне кривице Станишића и Симатовића, суд је изјавио да дозвољава могућност да се предумишљај тих лица „ограничавао успостављањем и задржавањем српске контроле над широким областима Босне и Херцеговине и Хрватске”!

         Као што видимо, трибунал је нашао софистицирано перверзан начин да се заобиђе осуда СиС, но при том ће српско руководство упркос свему осудити. Као што се каже, нађено је решење „због јавности” и за достизање оних конкретних циљева који су постављени пред овом политичком институцијом, која себе, не знамо због чега, зове судом и то још независним.

         Осим тога, треба узети у обзир да је ослобађање СиС објављено одмах после изрицања пресуде по делу шесторици бивших руководилаца Републике Херцег-Босне (процес „Тужилац против Ј. Прлића и других”).

         Сви они су проглашени кривим у чињењу злочина против нехрватског становништва (које је због нечега трибунал свео само на бошњачко становништво) и добили су од 10 до 25 година лишавања слободе. Један од важних аспеката овакве одлуке суда, јесте чињеница да је суд поменуо Фрању Туђмана као лице које је „тежило етнички чистој територији Хрватске” и схватио да се тај циљ може достићи само уз помоћ промене етничке слике”.

         Формулација „смишљено замршена” али је смисао мање-више јасан.

         Саопштење пресуде Станишићу и Симатовићу одмах после пресуде Прлићу и осталима, наравно, такође има свој смисао, а то је бацити коску Србима.

         Међутим, већ дуже времена је јасно да осим костију, Срби од Хашког трибунала не добијају ништа друго. Због тога, иако је јасан виши смисао оправдавања двојице високих руководилаца српских специјалних служби, он још једном подвлачи и политички карактер хашког „правосуђа” и оно место које Србија и Срби заузимају у новој „хашкој” историји коју данас тако брижљиво пише МТБЈ.

         Уосталом, још увек се све може изменити. Одлука суда о ослобађању СиС прихваћена је једним гласом више. Француски судија Мишел Покар је изјавио да је већина „исувише лако одбацила доказе кривице Станишића и Симатовића”.

         Нема сумње да ће тужилаштво уложити жалбу, која ће се разматрати још неколико година. И у погодном моменту Жалбено веће ће констатовати грешку у раду судског већа и донеће исправну пресуду.

         Више нема отежавајућих околности због осетљивог политичког тренутка. Тај добро разрађени маневар МТБЈ је већ користио веома често.