Сумњиве су ми прегласне свађе демократа и напредњака

СРЕЋНИ СУ НАРОДИ КОЈИМА ИЗБОРИ ЗА ПАРЛАМЕНТ ИЛИ ЗА ШЕФА ДРЖАВЕ,

НИСУ СУДБОНОСНИ, А СРБИ - НИСУ ТЕ СРЕЋЕ

• Предизборна кампања два највећа проунијска блока, демократског и напредњачког, поприлично подсећа на Нушићеве комедије: главни глумци галаме, хвале се, фолирантски се свађају, и на крају ће се измирити
• Узајамна пребацивања о неспособности делују рутинирано, као и приче о лоповлуцима. Међутим, обе коалиције избегавају да спомену озбиљне проблеме:  да ли је Србија доведена до провалије упорним гурањем у бриселску унију која се распада, да ли се крши Устав прећутним признавањем Косова као независне државе или кокетирањем врха власти са уласком у НАТО
• Ако амбасадори - амерички и британски, француски и немачки у Београду, уз помоћ српских тајкуна обогаћених пљачкашком приватизацијом - успеју да наговоре демократску и напредњачку коалицију да формирају владу, она не би могла да опстане не само због тога што би и једни и други преварили бираче већ и зато што су апетити за влашћу Николића и Вучића, Тадића и Ђиласа, Табаковићке и жутих дама превелики
• На Ђуђевдан Србија бира и председника. Сви кандидати су исти, по вољи евроатлантској и политике су им исте, разликује се само троје: Војислав Коштуница, Јадранка Шешељ и Владан Глишић. Сво троје се залаже за Србију и за њену добробит

        Пише: Споменка Деретић

        СРЕЋНИ су они народи којима избори за чланове парламента или за председника државе, нису судбоносни. Србима од ових избора зависи да ли ће сачувати националну част и саму државу.

        Одлазећи председник се поново препоручује да би завршио посао, дошао је до ивице провалије, па  сада треба храбро да закорачи напред и каже да има реалистичко решење за Косово. Ово прво је јасно: Европа нема алтернативу, а друго се може разумети као балкански кетман, реалистичко за пробриселске странке увек  значи: вежи коња где ти ага каже.

        Предизборна кампања два највећа проунијска блока, демократског и напредњачког, поприлично подсећа на Нушићеве комедије: главни глумци галаме, хвале се, фолирантски се свађају, и на крају ће се измирити.

        Фасцинантни су домишљатост и дрскост две партије чланице одлазеће власти од којих је једна Дачићева социјалистичка интернационална партија која је грубо преварила своје бираче пре четири године патриотском реториком у кампањи, а друга странка је променила чак и име не би ли некако забашурила да је њен лидер Млађан Динкић, који дванаест година газдује српским финансијама, јавно признао да је лажов.

        Прегласне свађе демократа и напредњака су ми сумњиве. Оно што једни другима замерају прилично је ефемерно. Тадићевци кажу да је Томислав Николић купио диплому факултета, док Вучићеви пропагандисти приказују снимак Тадићевог интервјуа хрватској телевизији на којем се види како је са гађењем на лицу изјавио да не осећа неки понос што је председник Србије.

        Узајамна пребацивања о неспособности делују рутинирано, као и приче о лоповлуцима. Међутим, обе коалиције избегавају да спомену озбиљне проблеме:  да ли је Србија доведена до провалије упорним гурањем у бриселску унију која се распада, да ли се крши Устав прећутним признавањем Косова као независне државе или кокетирањем врха власти са уласком у НАТО. Зато се бојим да је разлог за смену једних и долазак других само персонално питање, да се обе коалиције боре за што боље позиционирање а да ће и унутрашња и спољна политика остати иста.

        И демократски и напредњачки блок успротивили су се локалним изборима на Косову и Метохији, чиме су прекршили Устав и бирачима послали поруку да је власт у Србији и за једне и за друге важнија и од Устава и од Пећке патријаршије и од српских очију и срца, које су Шиптари од наших киднапованих несрећника вадили и богаташима у свету продавали.

        Николић је сада као Тадић недавно српски народ у јужној српској покрајини поклонио Тирани и Анкари а све уз благослов  Вашингтона и Брисела. Свако ко буде гласао за њих  - то треба да зна.

        Странке српског патриотског блока СРС, ДСС и Двери немају ни паре а ни маркентишке мађионичаре. Оне покушавају народу да објасне како ће водити одговорну националну политику и ја им верујем, зато што то раде без глуме. С друге стране, не могу а да не укажем на највештију кампању коалиције која очигледно има огроман новац и одличну маркентишку помоћ, јер је то пример како се Срби могу опсенити. Њен лидер Чедомир Јовановић, до петооктобарске револуције сиромашни студент, чије је прво радно место било министарско, а који се поносио што су му руке упрљане од прљавог посла и који је у јавности био повезиван са мафијашима земунског клана и наркотицима, пред нашим очима почео је последњих недеља да се преображава у јунака турске сапунице.

        На првим билбордима Јовановић, физички налик на Бин Ладена из младости, био је обучен у одело скупље од просечне годишње плате запослених у Србији. Одело је на последњим билбордима замењено јакном, крагна је дигнута па Чедомир Јовановић личи на истанбулског успешног ефендију. Преко свих телевизија врте се добро одглумљени спотови познатих Срба који га подржавају - од Пурише Ђорђевића и Боре Тодоровића до Светислава Басаре.

        Најкарактеристичнији спот за завођење глупих је колективни портрет из америчког предграђа: богати Чеда, насмејана жена, ћерка босанског тајкуна на привременом раду у Србији и насмејана дечица коју очигледно негују или школоване дадиље или прескупа обданишта, или и једни други. Слика без речи поручује сваком малограђанину: гласај за мене да би био успешан и богат.

        Све што би могло да удаљи бираче од Јовановића маркентишки мађионичари гурнули су под тепих. Јовановић се само једанпут и то на почетку кампање похвалио како је председника Милошевића испоручио Хагу а почео је да тврди да је једини искрен када је у питању Космет не објашњавајићи ни једном речи да је за сецесију јужне српске покрајине и за препуштање Срба на милост и немилост шиптарским господарима. Оволико речи посветила сам једној ефемерној групи од западних инструктура добро обученој, која има новац којим може купити све, па и власт.

        На Ђуђевдан Србија бира и председника. Сви кандидати су исти, по вољи евроатлантској и политике су им исте, разликује се само троје: Војислав Коштуница, Јадранка Шешељ и Владан Глишић. Сво троје се залаже за Србију и за њену добробит.

        Кандидати ДСС, СРС и Двери Србију виде поносну и запослену. Доказују да никакве вајде Србија нема ни од ЕУ ни од САД ни од НАТО-а.

        Коштуница је поштен. Дуго му треба да одмери али га нико не може убедити да има ичег важнијег од Србије. И он се, као и радикали и младе патриоте из  Двери, искрено залаже за истински а не козметички препород Србије.

        Глишић истиче све традиционалне српске вредности: понос и част, слободољубље и оданост отаџбини и њеним пријтељима. Другим речима, кандидат Двери за председника као и кандидати ДСС и СРС-а искористили би бесцарински споразум са Русијом, што је једина шанса за покретање производње у Србији и за извиз наших пољопривредних производа.

        Српска Пенелопа. Косовка девојка. Јадранка Шешељ. Одмерена, култивисана и верна радикалка. Бавила се новинарством пре удаје. Била је талентована а определила се да помогне мужу јер је његов посао важнији за српску нацију.

        Народни певач би је назвао верном љубом, госпођом разумном. Без застоја и предаха борила би се за Србију, за народ и за сарадњу са Русијом. Будућност света је у Евроазијској унији чију осовину чине Москва и Пекинг, а ако буде среће - и Београд.

        Плашим се да се нешто опако и гадно припрема Србији јер аналитичари одлазеће власти и политичари два пробриселсковашингтонска блока тврде унапред како ће победити. Можда и хоће, али не видим како ће успети да формирају владу која би била стабилна.

        Ако амбасадори - амерички и британски, француски и немачки у Београду, уз помоћ српских тајкуна обогаћених пљачкашком приватизацијом - успеју да наговоре демократску и напредњачку коалицију да формирају владу, она не би могла да опстане не само због тога што би и једни и други преварили бираче већ и зато што су апетити за влашћу Николића и Вучића, Тадића и Ђиласа, Табаковићке и жутих дама превелики.

        Уз то, не треба заборавити госпође које владају Србијом из сенке: Соњу Лихт и Соњу Бисерко, Наташу Кандић и бившу жену Ђиласову Милицу Делевић. Њима је стало до Србије као до лањског снега.

        Мислим да би тада напредњаци прошли као што је већ та странка прошла када ју је као аустофилску краљ Милан Обреновић и фаворизовао- пише Слободан Јовановић - са српским русофилским радикалима. Наиме, Срби су најпре обожавали напредњаке да би их, када се испоставило да Напредну странку интересује само власт а не Србија, народ линчовао и палио им имовину.

        Власт неће моћи да формира ни једна од две коалиције са неком од патриотских партија, јер ДСС неће Европу по цену Србије, а радикали не могу са жутима из истих разлога, а никада не би са напредњацима јер су Николић и Вучић не само издали кума, пријатеље и странку него су хтели и да их униште.