У Хашком трибуналу почело суђење Горану Хаџићу

ПРОЦЕС БИВШЕМ ПРЕДСЕДНИКУ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ КРАЈИНЕ

• Тужилац Даглас Стрингер Хаџића терети за „заједнички злочиначки подухват” и представља га као „Милошевићег човека на терену“
• Пошто није било уводне речи одбране, нити изјаве оптуженог, суђење је након трочасовног излагања тужилаштва настављено испитивањем првог од 85 сведока

Извештач: Марија М. Зарић

         ПРЕД Хашким трибуналом данас је – у судници број 1 - почео и последњи процес. Суђење Горану Хаџићу, бившем председнику Републике Српска Крајина.

         А почео је стандардно: уводном речју хашког тужилаштва, које Хаџића терети за „заједнички злочиначки подухват” и представља га као „Милошевићег човека на терену“.

         Указујући на везе оптуженог са тадашњом влашћу Србије и на "заједнички злочиначки подухват" са циљем стварања етнички чистих српских области на територији Хрватске, тужилац Даглас Стрингер је истакао улогу Хаџића и његову одговорност на свим функцијама – од премијера САО Славонија, Барања и Западни Срем до председника САО Крајина.

         - Израз етничко чишћење је трагично повезан с распадом Југославије. Оно је почело у Хрватској, одакле се проширило на друга места, укључујући Сарајево, Приједор, Сребреницу и Косово. Хаџић је добијао инструкције од Београда а имао је новац и моћ да оствари планове из заједничког злочиначког подухвата. У томе се руководио невероватно бруталном кампањом прогона, убистава, депортација, присилног премештања хиљада недужних људи чији је једини злочин био то што су несрби – набрајао је тужилац.

         Тужилац и у овом процесу „на суво“, јер то никада није потвђено у пресуди, тврди да је Милошевић имао контролу над свим српским снагама и био је најмоћнија особа у бившој Југославији од 1990. до 1993. године, а да је доминацију успоставио манипулисањем српском националном политиком. Тачке оптужнице поткрепљује Хаџићевим честим путовањима у Београд, где се наводно састајао са српским руководством и набављао опрему, оружје и новац, али и добијао упутства за спровођење српске политике у Хрватској.

         - Хаџић је био главни човек Слободана Милошевића на терену у Хрватској а спроводио је Милошевићеву политику и на међународним састанцима. Он је формулисао и спроводио политику дискриминације, координисао деловање локалних цивилних власти и наоружаних група и војних јединица из Србије и у потпуности учествовао у планирању војних операција. У сукобима су учествовали ЈНА, Арканова Српска добровољачка гарда, локалне снаге Територијалне одбране, више добровољачких јединица из Србије, које су организовале политичке партије, Црвене беретке, које је основала српска Служба државне безбедности, и други – излагао је Стрингер.

         ЈНА је описао као југословенску војску, која је средином 1991. године постала српска војска, чији је задатак био да штити Србе ван Србије. Оценио је да је та трансформација спроведена захваљујући генералима Кадијевићу и Аџићу, уз подршку Милошевића. Навео је да је Српску добровољачку гарду, коју је водио Аркан, у Даљ послао тадашњи начелник српског ДБ Јовица Станишић, да је то спонзорисало и Министарство одбране Србије, а да им је Хаџић на располагање ставио Центар за војну обуку у Ердуту, где је било и седиште његове владе.

         - Локални Срби су организовали и територијалне одбране, а командант тих снага у САО СБЗС био је Радован Стојичић Баџа, који је упућен из Србије. Из Србије је било много добровољаца, у оквиру ЈНА, али и других снага, а и неке странке су упутиле добровољачке јединице у Хрватску, укључујући Српску радикалну странку Војислава Шешеља. И Црвене беретке, специјална јединица коју је основала, финансирала, опремила и распоредила српска ДБ је учествовала у тим снагама чији је задатак био уклањање несрба из српских аутономних области.

         Хаг отпужује Хаџића и да је директно учествовао у злочинима, као и да је планирао масовно протеривање несрба с територија под његовом контролом`. Зато је тужилац истакао да се јавно говорило да Срби и Хрвати не могу да живе заједно, што је стварало атмосферу прогона и присил. Стрингер је подвукао: "У Хаџићевој РСК само су Срби били добродошли."

         Он је подсетио да су Хаџића у априлу 1991. године ухапсиле хрватске снаге, да је био претучен и злостављан пре него што је пуштен и да је после тог инцидента постао екстремнији.

         Тужилац је описао и „инцидент у Илоку”, где је око 50 несрпских затвореника одведено ван града у поље детелине, које су претходно биле минирале српске снаге. Наводећи детаље тог догађаја тужилац је рекао да је затвореницима наређено да се ухвате за руке и почну да ходају пољем `машући ногама` како би лоцирали и активирали мине, а да су, када је прва мина експлодирала, српски војници отворили ватру по затвореницима. У инциденту је убијен 21 Хрват, а већина осталих су рањени.

         Подсетивши још једном да је оптужени тада био на челу владе САО Славонија, Барања и Западни Срем, тужилац је истакао да Хаџић, иако је знао за ове инциденте, није учинио ништа да их спречи, већ да их је одобрио.

         - Несрби су и даље осуђивани и протеривани. Није прихватао повратак избеглица на територије, под контролом Срба. Новоосноване јединице територијалне одбране РСК биле под директном командом Хаџића, а неке јединице ЈНА су и остале у РСК после повлачења, при чему су нека возила ЈНА само префарбана како би остала у служби територијалне одбране. Такво стварање војске РСК представљало је кршење Венсовог плана и та војска је имала логистичку подршку Србије – објашњавао је тужилац који је при том доказивао Хаџићеву блискост са Арканом, приказујући снимке са разних ТВ станица.

         Такође је говорио о одговорности Хаџића у време пада Вуковара у јесен 1991. године и да је блиско сарађивао са ЈНА.

         Према наводима тужилаштва, Хаџић није учино ништа да спречи нехумано поступање са хрватским заробљеницима и њихово убијање и мучење у затвореничким центрима, за које је рекао да су постојали и у Србији, то јест у Сремској Митровици и Шиду, а које је наводно редовно обилазио.

         Тужилаштво се осврнуло и на уништавање и пљачкање верских објеката у источној Славонији, што се наводно наставило и после доласка УНПРОФОР-а. Исто као што се наставило и расејавање несрба јер је код избеглица „постојао страх да се врате својим кућама“, без обзира на присуство међународних мировних снага.

         Битку за Вуковар, Стрингер је описао као један од најфаталнијих и најразорнијих сукоба током рата у Хрватској.

         Стрингер је приказао и видео снимак на којем Аркан каже: "Не заробљавамо више никога, убићемо сваког фашистичког војника кога ухватимо", као и копију Аркановог извештаја у којем је наведено да добровољци уче да када упадну у неку кућу убију све које затекну - жене, децу, старце - отварањем ватре здесна налево.

         Пошто није било уводне речи одбране, нити изјаве оптуженог, суђење је након трочасовног излагања тужилаштва настављено испитивањем првог од 85 сведока.

         Први исказ пред Трибуналом, у последњем предмету у овом суду, Златко Антуновић је дао као `жртва етничког чишћења и злочина` у хрватском месту Даљ. Он је опсао околности почетка сукоба и први минобацачки напад на Ердут који је према његовим каснијим сазнањима дошао с територије Србије.

         Иначе, овај Хрват се имеђу осталог пожалио тужилаштву да му је тешко пало што је морао да раскине своје „дугогодишње“ пријатељество са другом Србином. На питање тужилаштва зашто Срби нису више хтели са њим да се друже, младић је штуро објаснио да је његовом другу Србину сметало када је прешао у странку „Младежи ХДЗ“, нарочито пошто је 1990. године на руку истетовирао симбол ове партије.

         - Зашто сте се тетовирали – интересовало је тужитељку Бирсеј.

         - Имао сам пријатеље у тој странци и из необјашњивих разлога сам то ставио, али то је била грешка.