„Украјински фронт” је колективни Јанукович са својом издајничком политиком

КОНГРЕС У ХАРКОВУ: ЛАЖ, НЕМОЋ И ИЗДАЈА - ЈУГО-ИСТОК УКРАЈИНЕ МОРА ДОБИТИ НОВУ ПАРТИЈУ И НОВЕ ЛИДЕРЕ

• Виктор Јанукович је побегао, а онда се умножио и окупио у једној сали (у Харкову) да настави своју вечно издајничку политику која је закономерно осућена на пораз. А овога пута, то неће бити само пораз конкретних политичара већ - читавог Југо-истока Украјине
• Господо, ако сте већ организовали Украјински фронт, зашто онда не говорите украјински? Какви сте ви то Украјинци? Ако нисте у стању да разговарате на наводно вашем „националном језику”, онда ви, можда и нисте Украјинци, већ неко други?
• Украјински избор не може да буде проруски, јер је првобитно украјински идентитет и настајао као антируски и против Русије  
• Ако назив Украјински фронт асоцира на украјинске фронтове из Великог Отаџбинског рата, значи ли то да ви сматрате да су половина грађана ваше земље Немци? Желите ли да и са њима, као `40-тих година, ратујете и убијате их онолико пута колико пута их видите? Зашто онда ти исти „Немци” говоре наводно вашим украјинским језиком, а ви не?
• Да сам украјински националиста, ја бих аплаудирао конгресу у Харкову. Управо његови учесници стварају све услове да победе националистичке снаге: залажу за јединство Украјине и лојалност централној власти, за ону државну форму против које нису националисти – да би у тој унитарној држави владали људи који не само да се називају Украјинцима већ то и јесу
• Помажете да почне потпуна борба са руским језиком и проруским симпатијама, да сваке године буде све више људи лојалних украјинству и да земља у целини реализује основни стратешки циљ украјинског пројекта – одвајање од Русије и интеграцију са Западом
• Само, у Југо-источним регионима ће се појавити нове снаге које ће опточети борбу не за јединствену Украјину

         Пише: Олег НЕМЕНСКИЈ, политиколог и историчар (РИСИ)

         У ХАРКОВУ је одржан конгрес Украјинског фронта. Очекивали смо да ћемо видети скуп представнике Југо-источних региона Украјине у којима се говори руски језик, а виделим смо конгрес колективног Јануковича.  

         Јанукович је човек који је победио захваљујући гласовима упрво тог дела државе, у условима жестоког политичког отпора Западу, кога је тада подржала и Централна Украјина.  

         Бирачи су од свог председника очекивали да испуни њихове захтеве, да реализује њихова права у културној, социјално-економској и политичкој области. Међутим, он је започео отворено издајничку политику и сконцентрисао се на испуњење захтева њима непријатељског дела земље. Све је чињено под паролом очувања јединства Украјине, достизања унутрашњег јединства и неопходности да се постигне компромис.

         А пошто се није усудио да иде до краја, Јанукович се уплашио и издао. Изгубио је иако је у рукама имао све адуте.

         Под његовом командом биле су Оружане снаге, а поразило га је само неколико стотина самонаоружаних грађана, истина, уз подршку „западних партнера”.

         Сада видимо како конгрес посланика-представника Југо-источних региона Украјине суштински тражи исто оно што је желео и сам Јанукович: очување јединства земље, што је, у суштини, жеља да се оствари компромис са „западенцима” (украјински назив за људе у западним областима Украјине – прим. прев.).

         Учесници тог конгреса су изјављивали да остају лојални законима Украјине, што у ствари значи и спремност да се покоре централној власти ма каква да је. Једина новина, ако се тако може рећи, јесте федерализација државе. Мада су се трудили да и ту реч избегавају.  

         Користили су тешке речи, што је, уосталом, чинио и Јанукович. Не знам у чему је разлика између њиховог става и онога што је говорио и радио Јанукович. Уопште не изненађује: они као и њихов донедавни политички лидер представљају интересе - крупног капитала.

         Сада је јасно да они никад нису ни желели да буду представници народа својих региона.

         Погледајмо сада како је протекао тај конгрес.

         Изузетно лоша организација: нису били у стању да организују ни гардеробу (посланици су седели у капутима), бина није била осветљена, а телевизијски пренос није био квалитетан. Дизајн сцене урађен је потпуно дилетантски, иако је организатор на располагању имао најмање два дана да је осмисли и постави – да не говоримо да је све могло бити прпремљено далеко раније. Не можемо се отети утиску да су искоришћени детаљи сцене спремљене за концерт у част 23. фебруара – Дана заштитника Отаџбине.

         Симбол Украјинског фронта је црвена звезда обавијена георигијевском траком. Извините молим вас, па то нису национални и регионални симболи, то је симбол народа Совјетског Савеза!

         Све ово говори да окупљени у Харкову ни до дан данас нису изградили своју самосвест, да су и даље родољуби Совјетске Украјине у којој је власт држао дњепропетровски бирократско-партијски клан, под којим су „западенци” били нечујни.

         Они се не боре за своје регионе, већ за носталгију за совјетским временом.

         Међутим, СССР– ма колико да је био добар и диван – он је ипак прошлост, а одбијање да се то призна и започне са дејствима полазећи од данашње реалности – залог је пораза и пут одрицања од реалног субјективитета.  

         Неспособност да се пронађу симболи који ће одражавати идентитет Југо-источне Украјине, сама по себи је симбол: симбол немоћи да се освесте регионална посебност и специфични интереси.

         Ако основна парола окупљених гласи: очување јединства Украјине – то смо потврђује да се ради о свесном одустајању од регионалног субјективитета, свесном одустајању од заступања регионалних интереса и интереса људи који говоре руски језик.

         Одсуство самосвести јасно произлази и из самог назива Украјински фронт. Пре неколико година „функционисала” је проруска организација са сличним називом – медведчуковски Украјински избор.  

         Следи потпуно легитимно питање: господо, ако сте већ организовали Украјински фронт, зашто онда не говорите украјински? Какви сте ви то Украјинци? Ако нисте у стању да разговарате на наводно вашем „националном језику”, онда ви, можда и нисте Украјинци, већ неко други?

         Украјински избор не може да буде проруски, јер је првобитно украјински идентитет и настајао као антируски и против Русије.  

         Ако се бирају руски језик и интеграција са Русијом – онда то није украјински избор. То може бити руски, новоруски, малоруски, казахстански или неки други избор , али никако украјински.

         Знамо да „украјински фронт” није у Харкову.   

         Ако назив Украјински фронт асоцира на украјинске фронтове из Великог Отаџбинског рата, значи ли то да ви сматрате да су половина грађана ваше земље Немци? Желите ли да и са њима, као `40-тих година, ратујете и убијате их онолико пута колико пута их видите? Зашто онда ти исти „Немци” говоре наводно вашим украјинским језиком, а ви не?

         Ако желите да одмеравате своје украјинство са „западенцима”, извините - унапред сте изгубили. Дакле, имамо посла са фиктивним идентитетом, са покушајем да се народ превари већ на нивоу назива.

         Узалуд тврдите да се Украјински фронт бори против оних које називате фашистима. Јер, то је свесно заобилажење праве оцене.  

         Фашизам је идеологија која у први план истиче државност, челичну дисциплину и свеопшти ред. Да ли то видимо на улицама Кијева? Не, тамо је реч о анархичној побуни, тамо нема реда, и што је најважније – тамо не поштују државност.

         Фашизам је идеологија вође, а ко је вођа савремених украјинских побуњеника? Вођа не постоји, они се боре за идеју, а не за вођу.  

         Фашизам полази од тога да држава формира нацију и меље људски материјал у циљу општенационалне консолидације око воље вође. А украјински устаници су присталице очувања јединствене украјинске државе и то у далеко блажој форми од Украјинског фронта. По њима, држава мора изражавати вољу украјинског народа и мора бити његов политички инструмент. Они сматрају да данашња Украјина није таква, што занчи да мора бити промењена – макар и по цену смањења територије.  

         На мајданима (трговима) Украјине немамо посла са фашистима, већ са ултранационалистима, са екстремним присталицама својеврсне идеологије украјинства (у европском контексту). Они се не боре за форму, већ за садржину. Они се боре за Украјину која се може наћи у радовима и иступима главних идеолога украјинског национализма.  

         Ако их називамо фашистима – што је погрдан израз (ко није добар – тај је фашиста), унапред одустајемо од јасног разумевања – ко је у ствари окупирао административна здања. Стварањем лажне представе о непријатељу ризикујемо да протв њега водимо фиктивну борбу.

         У основи ове преваре лежи лажни циљ – унапред припремљена издаја: од посланика се очекује заштита – од кога, од оних који нису били у стању да од украјинизације одбране југо-источне регионе, оних који ће бранити украјинске интересе и јединство државе.

         Максимум који се од њих може очекивати јесте обнављање порушених споменика Лењину по регионима.   

         Јанукович је побегао, а онда се умножио и окупио у једној сали (у Харкову) да настави своју претходну политику. Вечно издајничку политику која је закономерно осућена на пораз. А овога пута, то неће бити само пораз конкретних политичара већ читавог Југо-истока Украјине.

         Да сам украјински националиста, ја бих аплаудирао конгресу у Харкову. Управо његови учесници стварају све услове да победе националистичке снаге.

         Они се залажу за јединство Украјине и лојалност централној власти, за ону државну форму против које нису националисти – они се боре за њено очување. Да би у тој унитарној држави владали људи који не само да се називају Украјинцима већ то и јесу. И да би се на локалном нивоу водила политика која је у интересу украјинских националних циљева – да почне потпуна борба са руским језиком и проруским симпатијама, да сваке године буде све више људи лојалних украјинству и да земља у целини реализује основни стратешки циљ украјинског пројекта – одвајање од Русије и интеграцију са Западом.

         Ултранационалисти и припадници Украјинског фронта успеће да се договоре. Једни су за форму, други за садржину.

         Али, постоји сумња да садржина неће пристати на постојећу форму.

         Тада ће се у Југо-источним регионима појавити нове снаге које ће опточети борбу не за јединствену Украјину, већ за свој садржај који ће се разликовати од украјинских националиста.  

         Само појављивање властитог националног пројекта за Југо-источну Украјину може зауставити изопачени постсовјетски систем политичког живота, праксу вечите издаје руског становништва, створити услове да престану унутрашњи сукоби и започне миран развод региона.

         Превео: Горан Шимпрага