Зашто Дачић покушава немогуће: да сруши српски државотворни мит?

КОМЕ ЈЕ У БЕОГРАДУ И ВАН СРБИЈЕ - И ЗА ШТА - ПОТРЕБНО РУШЕЊЕ ЗИДА КОСОВСКОГ МИТА?

         СРБИЈА је дочекала да њене вође склањају Косово и Метохију као сметњу на свом путу у Европу.

         Да га уклањају – као да је Монт Еверест који се испречио између Дедиња и Брисела – да би, за једно са Хашимом Тачијем, могле да гледају ЕУ и своју „европску перспективу”.

         Дочекала је и да човек са самог врха пирамиде њене власти (премијер Ивица Дачић) изговори: Србију, чија је већина становништва и до јуче сањала о 'небеском царству' и за које је Косово само срце тог мита, требало је, веома брзо, спустити на земљу.

         Да још дода: да ће тај мит рушити као стари зид и да - нема намеру да се азуставља.

         Да ли се имало изненађени и затечени?

         Коме је у Београду и ван Србије потребно рушење зида косовског мита?

         Чему Дачић – покушајем рушења „зида” – мисли да рашчишћава пут?

         Како је постало могуће да премијер Србије руши национални државотворни мит?

         Имате ли утисак да премијер уопште не зна шта говори кад мантра о „зиду” или, напротив, да веома добро зна куда тај пут води?

____________________________________________________________________________________________________

Милован ДАНОЈЛИЋ, књижевник, академик

Не треба то Дачићево узимати озбиљно, нико не може срушити државотворни мит

• Ми стојимо лоше јер смо збуњени, а премијерово писање не користи никоме. Ни њему, ни нама

НЕ ТРЕБА узимати озбиљно то што је рекао Дачић.

Људи као он нису много размишљали о том миту и не знају много о њему.

Има ствари које неко каже успут, не мислећи шта значи то што говори. Много је празних речи којима не треба поклањати пажњу. И ово је такав случај.

Није Дачић срушио никакав мит. Ако један човек може да сруши државотворни мит, онда то и није неки мит.

         Сваки народ живи на неком миту, или изграђеном и развијеном, или примитивном. Без њега и без традиције нема живота народа. Без њега смо ништа.

         У сваком случају, ми стојимо лоше јер смо збуњени, а премијерово писање не користи никоме.

         Ни њему, ни нама.

____________________________________________________________________________________________________

Владимир ДИМИТРИЈЕВИЋ, књижевник и публициста

Срушио је само мит лажљивих српских политичара да никад неће издати Косово

• Дачић, Вучић, Николић, Тадић, Вук Драшковић, другосрбијанска булумента на челу с мајком Латинком, али и  другосрбијанци у редовима СПЦ, који су се Косова одрекли зарад приче о екуменизму и пацифизму, рушили су и руше саме себе
• Довољно је погледати на шта личе, па видети да су тај посао темељно обавили. Остало им је, ако желе да поново постоје, покајање и - повратак Косовском завету

ДАЧИЋ јесте срушио косовски мит - мит о томе да савремени српски политичари, највећи лажљивци на свету, никад неће издати Косово и да никад неће признати терористичку НАТО творевину.

Тај мит, који је настајао још у доба Милошевића, самозваног победника над НАТО-ом, причали су разни митомани - од Бориса Тадића, преко Ивице Дачића, до Николића и Вучића. Данас их све, онако огавно голе, гледамо у огледалу своје историје, и знамо да нас је Бог казнио тако што је допустио да се они успењу на власт и чине оно што чине, говорећи оно што говоре.

          Дачић, међутим, није срушио Косовски завет, мистичко језгро српске историје, које је, настављајући дело Светог Саве, у име свих Срба док је света и века Богу дао Свети кнез Лазар:„Земаљско је за малена царство, а небеско увек и довека”, при чему се у земаљском стиче и зарађује небеско, вечно и непролазно.

          У односу на Светог Саву, кнеза Лазара, Милоша Обилића, Змаја Огњеног Вука, грофа Ђорђа Бранковића, Карађорђа, Милоша, краља Петра, војводе Путника, Мишића, Степу, Бојовића, Владику Николаја и толике друге хероје и витезове Косовског завета, Вучић, Дачић и Николић су само пуке утваре - они, једноставно, не постоје, осим као луфт-балони Империје или, како би рекао Мило Ломпар, „зли кловнови”.

          То не значи да они Србији, ратујући против Косовског завета, неће починити многа зла, али ниједно од тих зала неће их привести постојању.

          Дачић, Вучић, Николић, Тадић, Вук Драшковић, другосрбијанска булумента на челу с мајком Латинком, али и  другосрбијанци у редовима СПЦ, који су се Косова одрекли зарад приче о екуменизму и пацифизму, рушили су и руше саме себе.

          Довољно је погледати на шта личе, па видети да су тај посао темељно обавили. Остало им је, ако желе да поново постоје, покајање и повратак Косовском завету. Или, како им поручује Његош:„Криву клетву на дом не понеси, јер је мука с Богом ратовати”. 

____________________________________________________________________________________________________

Рајко ПЕТРОВ НОГО, песник, академик

Ни реч више нећу да потрошим...

ОПРОСТИ му Боже, јер не зна шта говори.

Нећу више ни једну реч да потрошим на то што је написао.

____________________________________________________________________________________________________

Зоран ЧВОРОВИЋ, правни историчар

Дачић сеје евроунијатски кукољ у својој „земаљској Србији”

• Као што Дачић не сања бољу Србијину, већ своју будућност, тако ни његова теза из „Фајненшл тајмса” о томе да је сваки дан судњи дан, не односи се на Србију, већ на њега самог
• Дужина трајања сна челника режима купљених диплома и продатог Косова биће - права мера историјске и моралне зрелости и одговорности данашњих српских поколења
• Надам се да ће Дачићев сан распршити већ бојкот Тачијевих избора од стране косовскометохијских Срба

ДАЧИЋЕВ ауторски текст у „Фајненшл тајмсу” има потпуно инверзну, посуновраћену перспективу која је једино преостало средство за прикривање политичке и личне, моралне голотиње  тријумвирата Вучић-Дачић-Николић.

         Тако Дачић оптужује за митоманију српски народ, иако је он сам био и остао митоман различитих идеолошких култова – од титоистичког, југословенског, до евроунијатског.

         За разлику од ових духовно мртвих идеолошких митова, који су морално и физички обогаљили српски народ, а на рачун његове несреће лично материјално обогатили српске колаборационисте и њихове кланове, жива идеја Косовског завета је и у временима најтежих искушења Србе спашавала од моралног посрнућа и националног нестанка.

         Све велико у српској историји родило се из новозаветне, видовданске етике изражене речима: „Земаљско је за малена царство, а небеско увијек и довијека”. Све друго је кукољ који се задржао на густом видовданском ситу.

         Тим кукољем би данашњи српски усрећитељи Вучић-Дачић-Николић хтели да засеју њиве у евроунијатској „земаљској Србији”.

         Зрно изникло из видовданског, косовског семена увек је било спремно на жртвену жетву – младо жито навијај класове, пређе рока дошла ти је жњетва.

         Евроунијатски кукољ посејан у Дачићевој „земаљској Србији” не би могао да да ни жетву ни клицу, већ би једнократно био потрошен и бачен од белосветских лихвара и њихових домаћих колонијалних гувернера. Прецизније, оно што је сан за Дачића и цео јакобински трио на челу Србије и њихове иностране туторе, сигурни је почетак духовне и биолошке самртне агоније за српски народ.

         Јер, Дачић, под јаком дозом западне окупаторске инјекције, која истовремено изазива паничан страх и моралну хипокризију, и не сања ништа друго него бесловесно српско робље које обездржављено и обескућено чека мрвице са белосветске пијаце и као такво не може да угрози ни колонијалне синекуре Дачића, Вучића и Николића, нити профите њихових иностраних газда.

         Као што Дачић не сања бољу Србијину, већ своју будућност, тако ни његова теза из „Фајненшл тајмса” о томе да је сваки дан судњи дан, не односи се на Србију, већ на њега самог. Наиме, Србијин премијер истиче како се не осврће за собом и како на реформаторском евроунијатском путу он неће и не сме да стане. У таквој јурњави он бескрупулозно пуца у све светиње којима су Срби привезани „за небеско царство”.

         Овакав Дачићев суманути револуционарни активизам говори о паничном страху, који је његов колега у издаји Вучић отворено потврдио, рекавши како већ сада јасно зна како ће да заврши свој животни пут.

         У личној паници се налази објашњење за Дачићев доживљај сваког новог дана као судњег дана.

         Као што је у античком грчком миту преплашена мајка тек рођеног Пана доживела такав страх када је угледала своје рогато дете, с козијим ногама и дугом шпицастом брадом, да се и данас такав страх назива „паничним”, тако се и Дачић и Вучић сваког јутра буде у бунилу са живим ликом рогатог и брадатог белосветског лихвара који је дошао да намири рачуне, онако како већ годинама буди првог капоа на српском простору Мила Ђукановића.

         Поставља се питање да ли ће Срби дозволити да својом државом, кућом и очевином, будућношћу своје деце и унучади намирују зајмове садашњих властодржаца, захваљујући којима су они дошли на власт. Једно је сигурно, дужина трајања сна челника режима купљених диплома и продатог Косова биће права мера историјске и моралне зрелости и одговорности данашњих српских поколења. Надам се да ће Дачићев сан распршити већ бојкот Тачијевих избора од стране косовскометохијских Срба.

Диана Милошевић